„Постоји један период у животу који не смемо реметити немиром и одговорностима. Начин на који се будимо је важан, јер треба да се снађемо са сваким дугим даном. Наше детињство је наше јутро.“ То су речи финске сликарке и књижевнице Туве Јансон, која је 1945. године створила своје чувене дечје цртане приче о мумијевима. У покушају да задржи детињство, играјући се јарким и разиграним комбинацијама боја, ствара и наша савременица Хејди Ефрат, такође из Финске.

Она је сликар-путешественик, јер је судбина приморава да живи и ствара на различитим местима широм света. Детињство је провела у родној Финској, тамо је завршила школу дизајна, онда је отишла у Немачку, затим у Израел, на Филипине, а тренутно живи са породицом у Бугарској. Као сликарка она је срећна што може да ради свугде, што је инспирише све и што стално открива саму себе. Њене су слике у различитим приватним колекцијама у државама кроз које је пролазио њен пут, а однедавно и код нас. Последња изложба Хејди Ефрат отворена је пре недељу дана у артистичком простору „Кућа Софије“, где до 15. јануара она представља 20 дела великих димензија (100 х 120 сантиметара).

Хејди изучава боје на свој начин, воли да наноси један слој преко другог, стварајући ефекат дубине и сјаја. Каже да њене слике садрже скривене поруке, а циљ је да изненади гледаоце, да изазове њихову радозналост. „Комбинација боја је својеврсна терапија за душу“ – прича сликарка. Она има свој рецепт о томе како се ствара савремена уметност. Узимамо канвас платно, онда додајемо боје, те их затим измешамо. Томе додајемо неку магловиту, тешко ухватљиву, далеку идеју. Најважније је да користимо јарки талас своје уобразиље. „Као да је све на свом месту, боје су избалансиране, а слика је завршена тек тада када се очи којима је гледамо одмарају, а мисао налази своје путељке кроз причу коју је сликар створио“ – каже Хејди Ефрат.

„Природа у Бугарској је веома инспиративна за моју уметност. То ме је изненадило, ваша је земља толико лепа, фантастична. Већи део слика на овој изложби створила сам у Бугарској. Пре него што смо дошли овде ја нисам имала нека посебна очекивања, нити сам знала било шта о земљи, али сам сада веома срећна да будем ту. Људи су веома отворени, овде је једноставно да си онакав какав јеси и да те прихватају онаквим какав јеси. Осим тога Бугари су веома срдачни, радознали, а и веома гостољубиви, тако да у Бугарској странац брзо налази пријатељско окружење. У Софији сам са моје две ћерке, које често посећују мој атеље, помажу ми и сликају заједно са мном. Увек долазе на моје изложбе и обожавају да разговарамо о уметности. Можда ће једнога дана и оне кренути мојим путем, али најважније је да слушају своју интуицију и да саме направе избор. Ја сам изабрала да се бавим модерном уметношћу, али ни у ком случају се не ограничавам на један жанр. Понекад сликам веома апстрактно, понекад реалистички, понекад једноставно, а понекад дајем предност детаљима.

То је питање расположења и уобразиље, а инспирација долази сама од себе. Верујем да слике не зависе од места и времена, оне чак могу да мењају свој облик у очима гледалаца. Уметност се, слично животу, рађа у тренуцима забуне, просветљења, после много рада и у једном предивном низу догађаја и емоција. Посвећеност и поштеност сликара стварају нешто дивно и истинско на његовим платнима.“

Превод: Александра Ливен