Време је да спремимо поруке за срећу за новогодишњу питу

У јутарњим сатима на дан Светог Василија по обичају су се окупљали сурвакари или василичари да би уз звоњаву и певање песама обележили долазак нове календарске године. Овај ритуал се изводи у свим крајевима Бугарске, постоји и код етничких Бугара који живе ван предела земље.

Василица је други празник после Бадње вечери када се кућа кади тамјаном и када се мање-више понављају главни ритуали којим се прославља Бадње вече. Знакови и шаре на обредним хлебовима су исти као и на Бадњи дан, иста је и њихова симболика. Главна разлика је превасходно у томе што се на Васиљевдан служе мрсна јела што значи да она садрже јаја, сир, млеко и месо. Уочи 1. јануара по традицији се прекаде погача, пита и печена свињска глава. У неким местима Бугарске се на погачу тога дана ставља и кравај. Пошто се храна прекади, кравај се издваја и део њега се сутрадан дели стоци. Остатак се чува као лек. У свим деловима Бугарске обавезно се спрема неко јело од теста – пита гужвара, погача од булгура, гибаница, пита од купуса, мекано пециво са сиром. Пите и гибанице се спремају од развлачених кора са сиром и јајима. Мекано пециво се припрема на мало другачији начин. Треба омесити тесто, поделити га на две-три лоптице и додати смесу од јаја и сира. Без обзира како се прави пита, да ли је слагана или увијена, у свим крајевима Бугарске у њу се стављају дренове гранчице, за сваку од којих се претходно изриче порука – за здравље, срећу, благостање. Такве пите правимо и данас, мада коре за њих најчешће купујемо у продавници, а поруке исписујемо на цедуљицама у које умотавамо дренове гранчице.

Увече на Васиљевдан главно место на празничној трпези је заузимала печена свињска глава. Спремљена према типичном за сваки крај рецепту, она је била неизоставно јело на тај празник. То је једини случај у бугарској традицији када се свињско месо служи као обредна храна која је пре тога прекађена. Исто као и на Бадње вече, на сто се стављају ораси, чешњеви белог лука, главице црног лука и мед. У неким селима се у прошлости читаве те ноћи играло коло – за здравље и берићет.

На другим местима узели би 12 колутова исеченог окађеног црног лука, посолили би их и одређивали за сваки од 12 месеци године. Ујутру их проверавају – уколико се со на колуту отопила, онда ће тај месец бити кишовит, ако пак се није отопила тога месеца ће време бити јасно и суво.

Магијом првог дана, такозваном иницијалном магијом, када се започињу одређене радње, објашњавају се и сва веровања везана за Василицу. Какав је први посетилац који дође у кућу првог дана године, таква ће бити и читава година. Ако се деси да је полажајник дечак, онда када се овце ојагње биће више мушких јагњади, ако је девојка – прираштај женских јагњади ће имати превагу. Дрен који симболизује здравље, снагу и младост има посебно место у ритуалима који се изводе у првим данима године. Од дреновине се прави сурвачка, обредни предмет који сурвакари - дечаци између 12 и 15 година - носе са собом када 1. јануара иду у опходе по кућама и овом лепо украшеном шибицом ударају укућане по леђима уз жеље за здравље, добробит и срећу. Сурвакари су пре извођења овог ритуала преко рамена пребацивали торбицу у коју су затим стављали све чиме су их домаћини кућа даривали. Деца сурвачкама најпре ударају своју родбину, изричу благослове за здравље и плодност, почевши од кућног старешине. А када заврше са магијским призивањем добре судбине свих укућана, одлазе код стоке, па благосиљају и њу. У западној Бугарској постоји традиција прерушавања неожењених мушкараца, при чему је посебан акценат стављен на значај животињских маски, а обредне поворке су познате као сурвакари, џаламари и бабари.

1. јануара слави се црквени празник посвећен Светом Василију Великом, познат у народу као Василица. У неким крајевима Бугарске уочи Нове године девојке дорасле за удају изводе обичај „певање прстену“ и гатају за кога ће се удати. То је тзв. обичај ладување. Девојке најпре одлазе по „ћутану воду“, што значи да за време извлачења воде из бунара и враћања кући не смеју изустити ни речи. Девојка која вади воду треба да има живе родитеље, а бакрачић мора бити бео. У тај бакрачић девојке спуштају своје прстење или ките цвећа, све је везано концем различите боје да би затим свака препознала свој прстен или киту. Најмлађе дете неке породице вади их један по један. Код вађења сваког прстена девојке певају песме и проричу за каквог ће се момка удати. На крају би све прстење вратиле у бакрачић, покриле би га црвеном тканином и метнуле под неки ружин грм. Ујутру кад је прстење преноћило испод звезданог неба, ритуал је требало поновити.