Већ за живота био је познат као „цар бугарских гајди“ и „Свети Костадин народне музике“, а његови студенти из Канаде и САД су га са поштовањем називали „професоре“, иако није имао академски степен. „Да ти душу испуни“ пак је наслов који је амерички етнолог проф. Тимоти Рајс дао свом документарном филму посвећеном нашем истакнутом гајдашу и његовој фамилији.

Костадин Варимезов је један од првих музичара који су популарисали бугарски фолклор широм света. Захваљујући његовој уметности наше су гајде ушле и у светске музичке енциклопедије. Оно по чему се разликује његов стваралачки пут је чињеница да иако обишао целу Земљу, он није пао под утицај тзв. модерних текова, није покушавао да осавремени традицију. Остао је веран изворној музици, оној коју су у обредима и обичајима изводили на сеоским мегданима и вашарима у његовој родној планини Странџи.

Рођен је у селу Росенову, код Бургаса. Цело му је детињство прошло у знаку мелодија које је на кавалу изводио његов отац и песама његове мајке. Када је имао 11 година, Стојан Попчев – Попето из истог села му је поклонио своје гајде и научио га како да на њима свира. Већ са 15-16 година је својом музиком веселио госте на свадбама у свим оближњим насељима. Тада је упознао и чувеног свирача на кавалу Драгана Карапчанског који га је охрабрио да се и даље усавршава на пољу музике. 1954. године Костадин Варимезов је постао члан Оркестра народне музике Бугарског националног радија. Након кратког периода нотног описмењивања и упознавања стилова осталих фолклорних области, снимио је велики солистички репертоар. Више од 150 је његових наслова у фонду радија. Посебно вредни су снимци аутентичних мелодија које су карактеристичне за странџанске обреде Кукеровден (када маскирани мушкарци познати као „кукери“ обилазе куће, изводе комичне сцене и благосиљају домаћине уз жеље за здравље и берићет), Нестинари (када босоноги плесачи изводе плес на жеравици вођени снагом иконописаних светаца) и Филек (то су игре које млади људи изводе за време Ускршњег поста). Заједно са колегама из оркестра је формирао „Странџанску групу“. Свирали су странџанске и тракијске мелодије и кола и пратили извођења наших истакнутих народних певача.

Касније је наступао у групи „Балкана“ и заједно са вокалним триом „Блгарка“ освојио европску публику. А светску славу је стекао пошто га је 1978. године проф. Тимоти Рајс позвао да предаје гајде на Музичком факултету универзитета у Торонту. Искуство које је стекао док је учитељевао у школи Дечје-омладинског ансамбла „Изворче“, као и на часовима гајде у Котленској музичкој школи и Пловдивској академији, било је посебно корисно у процесу обуке страних студената. Сам проф. Рајс, као његов ученик, тврди: „Костадин Варимезов је много више од професора када је у питању уметност гајдаша“.

Незаборавног мајстора са љубављу се сећа и његов земљак и колега – странџански певач Манол Михајлов.

„Када сам 1979. допутовао у Софију упознао сам великог, стилског музичара Костадина Варимезова. Он је живео у улици Ивана Шишмана. Повезала нас је љубав према странџанској песми. Често сам певао са њим у Тракијском клубу у улици Старе планине, на странџанско-тракијским вечерима, када сам већ постао познати певач. Упознао сам и његову породицу. За њих ја сам био једноставно Манолчо – певач. Пошто сам добио одобрење комисије, снимио сам моје прве песме за Бугарски национални радио заједно са „Странџанском групом“. Сећам се, радили смо у другом студију Радија. Костадин ми је помагао са стилским особинама мелодија, са извођењем. Веома му се свидела песма „Златка и Милка седеле“. Док сам је снимао, он је дириговао, а ја сам пратио сваки покрет његове руке. У децембру 1980., када сам поново снимао на Радију, он ме представио познатим певачицама Надежди Хвојневој и Димки Владимировој. Костадин Варимезов је, сликовито речено, „срж“ странџанске духовности. Волим и поштујем његову велику музику. Он је вечит и биће вечит захваљујући својим гајдашким мелодијама.“

Превод: Александра Ливен