Називају Борислава Асенова песником ромске софијске четврти „Факултета“ због његове љубави према поезији и књигама које пише на бугарском и ромском језику. Стекао је два висока образовања – туристичко и богословско. Заслугу за оно друго има његова супруга Славјанка која је после тешког можданог удара, Божјом помоћу поново проходала и охрабрила га да студира теологију у Немачкој. За своје заслуге за ромску заједницу, на светском конгресу Рома, Борислав Асенов је проглашен неформалним министром културе европске етничке заједнице.

Данас, уочи ромске Нове године чије традиције усклађују елементе прославе хришћанског Божића и Васиљевдана, састајемо вас са пастором Бориславом Асеновим, који прича о обичајима везаним за ромски празник Банго Васил или Василицу:

„Банго Васил је један од најпоштованијих празника Цигана. То је ромска Нова година. У нашој породици било нас је пуно деце, али је мајка увек тежила да будемо чисти и уредни, а за Банго Васил смо добијали нове гумене чизме и дресове. Имали смо и нову простирку од рогозине, коју смо прекривали столњаком, а на њему ређали ђаконије. До поноћи нико није смео да окуси ни залогаја. А ако је се некоме спавало, мајка га је будила речима: „Не дремуцкај, јер је Банго Васил већ поред школе!“ Ми смо живели надомак школе, а то је значило да ће за десетак минута свратити у нашу кућу.“

Отац Борислава Асенова је био калајџија. За празник се договарао са газдинством у Костинброду да калаише велике бакарне казане за шта је добијао намирнице:

„Чланови газдинства су свој обилазак почињали управо пре Василице и носили све што су производили. Мој отац је држао до своје речи, исто као и они. Носили су уље, грах, кромпир, шта све не. У оно доба наша је кућа била лепа, стабилна. Имали смо чак три собе и једна од њих је била као амбар, где смо чували храну. Сада су се ствари увелико промениле и већи део Рома слави Нову годину заједно са Бугарима, али и поред тога свака породица треба да спреми пун лонац сарме за 13. јануар. Може да немате гуске, али су сарме обавезне, јер мораш да на неки начин обележиш тај празник. Он има древне корене…“

Некада се Банго Васил славио три дана. Празник се прослављао посебно свечано. Млади су одавали пошту старима и тражили њихов опроштај.

„Не знам да ли ће моји унуци и праунуци поштовати тај обичај, те због тога описујем све у мојим књигама – истиче Борислав Асенов и додаје: Народ без прошлости, народ који не познаје своје традиције, осуђен је. А некада људи су били неписмени, али природно интелигентни и са страхом од Бога. То ваља сачувати и на тим темељима - градити.“

Отац Борислава је волео бугарску историју и када су 1961. године приморали Цигане да себи изаберу бугарска имена, он је за себе одабрао име револуционара и песника Раковског, а за своје синове – имена препородитеља и бугарских царева. Често је молио Борислава да му чита стихове великих бугарских песника и давао му за то двадесет стотинки. Тако се у грудима будућег песника распламсала љубав према поезији. Управо она му је донела и највећу награду у животу:

„Имао сам шест година, када нас је учитељица одвела у једину пекару у четврти „Факултета“. Желела је да нам покаже како се меси хлеб. Она је знала за моје способности рецитатора и замолила ме да научим напамет једну песму. Сећам се да је њен аутор био Никола Фурнаџијев. И када сам ја, мало Циганче, отишао и извео ту песмицу хлебару чика Душану, десило се нешто фантастично. Не знам чиме сам га дирнуо, али ми је он поклонио један топли хлеб – то је била прва ствар коју сам добио у животу! Хлеб – највећа светиња за сиромаха!“

Уочи празника Борислав Асенов упућује своју поруку Бугарима и Ромима: „Желим да људи буду бољи! Поздрављам све Цигане поводом празника! Нека Бог благослови цели бугарски народ, нека се радујемо и волимо то парче земље, које зовемо Бугарска!“

Интервју узела: Магдалена Гигова

Аутор текста: Дарина Григорова

Превод: Александра Ливен