Бугарски национални радио © 2020 Сва права задржана

Здравка Евтимова: „Желела бих да не ходамо покорно погнуте главе“

Фотографија: capital.bg

Постоје приче – на први поглед лепе, пуне инспирације, али заглављене у тресетишту беспомоћно запетљаних речи. Постоје и друге приче – које лете у свести лако, попут птица. Раширених крила приче Здравке Евтимове померају пластове душе и својим лепршавим дахом мењају расположења и емоције, призивају успомене и шапућу снове.

Током протекле године „Јулске приче“ Здравке Евтимове је била најпопуларнија домаћа књига међу читаоцима Софијске библиотеке.

Њене приче и романи читани су и одликовани у многим земљама света – САД, Великој Британији, Канади, Француској, Грчкој, Израелу, а однедавно и у Кини. Ауторка шалећи се саму себе назива „возним писцем“, јер се већина њених дела родила у купеима возова који путују између Перника и Софије – градова у којима она живи и ради као преводилац за енглески језик. Али било о чему приповедала, њене су приче увек зачињене добротом, саучешћем и љубављу.

„Доброта је у нама – верује она. – И када човек окрене осталима своју добру страну, он и у њима рађа доброту. А што се тиче саосећања и љубави, то је темељ, оно основно због чега је човечанство опстало и наставља да се развија – упркос похлепи, злоби и свим негативним емоцијама. Сетите се само како су људи у концентрационим логорима налазили парче јабуке и давали га свом болесном ближњем.

Међутим патња може да ослободи у нама нискост, па чак и окрутност. Као што је у причи „Крв од кртице“ која је написана са великом тугом у срцу и нашла се у лектири данских и америчких школа.

„Када туга рађа нешто, оно је без сумње носи у себи и преноси је људима – каже књижевница. – Туга заиста постоји у нашем животу, али од нас зависи да ли ћемо је претворити у стално стање или ћемо је преко својих поступака и мисли, преко онога што доживљавамо, претворити у нешто светло. Да би се из те светлости родила радост.

И да би прерасла у срећу. „Писање је једна веома срећна самоћа, ако не пишем, осећам се болесном“, додаје Здравка Евтимова.

„Када пишем на матерњем језику, као да ми иза леђа стоји читава бугарска историја – године Првог и Другог бугарског царства, славне године, али и трагичне године ослепљене војске цара Самуила, сва крв коју су пролили наши преци. И, некако нехотице, у мојим се речима преплићу и радост, и трагизам, и бол. Када пишем на енглеском није тако – нема тог осећања радости, лепршавости, бестелесности док ствараш.

Израда годишњих листа популарних књига обично наводи на свођење биланса. Повод је да размислимо да ли читамо више и како би изгледало наше друштво ако свакодневно издвајамо мало времена да се пренесемо у неки далеки свет са књигом у рукама.

„Човек који чита није само леп, него и храбар, поносан и достојанствен – сматра Здравка Евтимова. – Добра књижевност је управо лекција из достојанства и части. Човек који чита је и одлучнији – он није подложан манипулисању, нити покорно сагињати главу.

Какви по Здравки Евтимовој треба да буду Бугари на свом путу ка личном и друштвеном развоју?

„Желела бих да забравимо на максиму да погнуту главу сабља не сече – одговара она. – Желела бих да не ходамо покорно погнуте главе, већ да се са достојанством исправимо, да гледамо отворено напред и да без страха износимо свој став. Сагнута глава опстаје, али то више није живот, већ ропство. Ми, Бугари, више не живимо у ропству тако да је време да усмеримо снаге на изградњу нечег истрајног, нечег што ће се упамтити, што ће натерати људе из других земаља да нам се диве. Сматрам да поседујемо потребне квалитете да то направимо.


Превод: Александра Ливен

Фотографиje: БГНЕС, лична архива

Више из ове категориjе

Софијска библиотека приређује поставку у знак сећања на песника Геа Милева

Софијска библиотека обележава 125. годишњицу рођења Геа Милева поставком насловљеном „Пре свега Човек“. Песник, преводилац, књижевни и позоришни критичар, редитељ и новинар – махом активности које траже потпуну оданост и посвећеност. Тим својим..

објављено 19.1.20. 10.00

Документи представљају личну кореспонденцију Вазова и Евгеније Марс

Вредни документи који разоткривају односе Патријарха бугарске књижевности Ивана Вазова и његове музе – списатељице, преводитељице и јавне раднице Евгеније Марс, недавно су ушли у фонд Државне архивске агенције. Реч је о 106 писама, 40 поштанских..

објављено 19.1.20. 08.00

Катја Лекова оживљава римске мозаике на стаклу

Ћилим од античког мозаика различитих облика и боја, мермерни каменчићи искусно уграђени у зидовима римских кућа и остацима јавних зграда. Овакви прецизни примерци истанчане римске уметности откривени су у многим местима на нашим просторима. Ти..

објављено 17.1.20. 14.06