Американка Анђела Родел је одлучила да живи и ради у Бугарској пре 15 година. Отада она изводи песме са бугарским етно звучањем у саставу групе „Гологан“ (тако су у народу називали бакарни новчић од 10 стотинки који је кован 1881. године), учествовала је у неколико филмова наших познатих редитеља, али пре свега учи језик и преводи бугарске ауторе. Управо рад преводиоца претворио је Американку у амбасадора бугарске културе на енглеском језичком подручју. Пре две године Анђела Родел је била на листи номинованих за награде Америчког PEN клуба за њен превод романа „Физика туге“ Георгија Господинова.

Анђела је рођена у Минесоти, студирала је лингвистику и руски језик на Јејл Универзитету. Тамо је постала члан словенског хора и буквално се заљубила у извођења фолклорне формације „Мистерија бугарских гласова“. Анђела је посетила Бугарску 1995. године ради наступа на фолклорном сабору у Копривштици, а љубав према бугарској народној музици претворила се у љубав ка нашој земљи, језику и култури. Тако да се 1996. она вратила у Софију, као стипендисткиња Фулбрајтовог програма за међународну размену студената и учила овде књижевност, музику и фолклор. И одмах се суочила са великим проблемима. Зима те године у Бугарској је била мрачна. Држава је била погођена тешком економском и политичком кризом. Било је безброј протеста. Незадовољни грађани су напали на зграду парламента. Анђела се сећа тих драматичних догађаја и беспомоћности људи, када је инфлација поједала њихове месечне плате у трен ока. „Управо тада сам схватила каква је савремена Бугарска и какви људи живе ту“ – сећа се Анђела. Данас, поред својих бројних ангажмана, Анђела Родел предаје и на Факултету славистике Софијског универзитета, води мастер програм за преводиоце и уреднике. Тамо се осећа као риба у води и каже да је музички слух предуслов бржег савладавања страних језика.

„Ми, преводиоци, обично смо у другом плану, али било би добро и ми да представимо наш рад у овој огромној књижевној индустрији, – каже Анђела Родел. – Превод такође је уметност. Иначе, ја се осећам као прави човек који је допутовао у Бугарску у правом тренутку. Кључни моменат у мом афирмисању на пољу превода и тачније превођења бугарских дела на енглески, било је оснивање фондације „Елизабет Костова“. Сама Елизабет је писац. Њен супруг је Бугарин. И она је схватила да слична институција треба да постоји. Пре тога никада нисам се занимала за превод, била сам само лингвиста, али су ме пријатељи стално молили да преведем неку песму или причу. Сада сам срећна да већ 5-6 година предајем на Софијском универзитету и видим да има много младих Бугара који су одрасли са енглеским језиком, учили су га овде и у иностранству, али се враћају у Бугарску и то ми улива наду да ће ме неко наследити у добром преводу. Након 10 година ће бити много више људи попут мене и још много аутора ће бити преведено, а иностране издавачке куће ће обављати бугарску књижевност.“

Бугарски писци чија је дела Анђела превела говоре о њој са захвалношћу и усхићењем. Кажу да је она пример за многе Бугаре који попут ње настоје да остваре своје снове. „Међутим, у САД превод књига је огромна индустрија, - каже Анђела. – Нико ти неће објавити књигу ако не прођеш све етапе – од универзитета, кроз течајеве уметничког писања, до бар три рецензената и уредника… Како се шали један мој колега , у Америци „уредништво је права сеча“, тамо те свако пита зашто си изабрао ову или ону реч. Тако постепено стичеш рутину. А у Бугарској ми се допада управо то да су писци самосвојни.“

Анђела је превела дела на десетине савремених бугарских писаца, међутим: „Сада преводим Георгија Маркова, али ми је тешко, јер је он специфичан, говори о свом раздобљу, о 60. годинама прошлог века, о социјализму. До сада сам радила са ауторима, којима могу да се јавим и да их питам нешто, али ми је сада теже – да будеш сам и да не можеш да попричаш с аутором. А и публика која не познаје живот у доба социјализма не може да схвати све што је Марков написао. Чак ни он није могао да говори директно о неким стварима, већ да их само наговештава, тако да је моја дужност да објасним читаоцима какво је било то доба. Одржавам везу са његовом супругом Анабел, која ми објашњава неке ствари, али ни она се не осуђује да „дира“ стваралаштво Георгија Маркова.“

Превод: Александра Ливен