О славној војној историји Бугарске најбоље сведоче приче очевидаца и документарна истраживања научника. Али уколико желимо да упознамо људе који су својим скромним доприносом променили глобалну слику, морамо завирити у породичне албуме, те дотаћи предмете и ствари које се преносе с колена на колено као драгоцени реликти.

Почетком сваке године Национални војноисторијски музеј изложбом одаје пошту донаторима који су током претходне године отворили породичне архиве како би поклањајући неки предмет поделили своју историју. Око 900 артефаката донирано је 2019. године, а део њих посетиоци већ могу да виде на поставци „Памћење за будућност.“

Приватни донатори долазе код нас вођени својим израженим осећајем историзма, прича Дејана Костова из Националног војноисторијског музеја и додаје: Наши донатори верују да ће њихове „мрвице“ породичног сећања допринети стварању једне истинитије, личније и самим тим ближе обичном човеку приче о бугарској војсци. Сви ти људи имају прошлост којом се поносе и тај понос се преноси с генерације на генерацију као важан фактор који одређује њихов однос према нашој историји.

Међу предметима приказаним на изложби посебну пажњу привлаче кованица владара Ивана Александра, печат грофа Игњатијева, цев авијационог оружја, механизам за закључавање и муниција пронађеног у атару села Марица авиона „Месершмит,“ а исто тако и портрет официра Димитра Михова, учесника у ратовима за национално јединство, који је дело војног сликара Бориса Денева.

Ту је и камча (нагајка) с ногом срне пуковника Димитра Младенова, команданта коме је крајем Другог светског рата пошло за руком да сачува позиције свог гарнизона, упркос томе што је био опкољен дојучерашњом савезничком војском, Немцима, те да у домовину врати скоро све своје војнике.

Мој деда је некада дао заклетву да ће бранити домовину, зато сам и ја одлучила да останем овде и помогнем у изградњи боље будућности за све нас, рекла је унука пуковника Марија Николова и наставила: Одлука да донирам његове личне ствари мотивисана је уверењем да ће у музеју оне бити сачуване на најбољи могући начин за идуће генерације, а исто тако и идејом да ће овај гест подстаћи и друге људе да се одлуче на сличан корак јер породичне реликте треба да види што је могуће више људи. Моја најскровитија жеља је да рат остане у прошлости, да се једино помиње као део историје не само Бугарске, већ читавог човечанства.

Наследници министра одбране и хероја Балканског рата генерала Михаила Савова се донацијом предмета баве од 1938. године. Прво је његова ћерка поклонила униформу и ордене свог оца, а данас је његов унук Михаил Беров предао музеју последње ствари славног генерала. Донација укључује комплет фигурица које је пуковођа ређао по мапи како би одиграо предстојећу битку, а једна од највреднијих ствари предатих музеју јесте његов политички тестамент.

Генерал Михаил Савов је био заговорник уједињења Бугарске, прича Михаил Беров. Стога је и „есенција“ његовог политичког тестамента исписана на његовом надгробном споменику који је једини споменик окренут према југозападу, према Македонији. Поред тога је генерал Савов, за живота, забранио да неко, осим ћерке, полаже венце на његов гроб. Моја мајка је три пута враћала венце цара Бориса Трећег, штавише –деда је био скептичан према монархији и отворено је говорио о династијским грешкама. Последња воља мог деде одштампана је у облику велике посмртнице, која је било дело удружења официра и његових сапартијаца из либералне партије Стефана Стамболова, а данас је изложена у музеју.

Поред предмета који подсећају наславну прошлостбугарске војске, у изложбу су укључени и они из њене најновије историје. Као што су, рецимо, личне ствари старијег водника Ивелина Инџова, учесника у мисији НАТО-а у Авганистану.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова