Последњих дана све чешће манифестације друштвеног незадовољства откривају пробоје у управљању премијера Бојка Борисова, мада и без неког посебног утицаја на владу или пак без покушаја решити те проблеме. Водена криза у Пернику, тоне туђег ђубрета у Бугарској, еколошка катастрофа са пестицидима у водама реке Марице, загађени ваздух у великим градовима, проблеми са вештачким акумулацијама и снабдевањем водом широм земље, ратификација Свеобухватног економског и трговинског споразума у парламенту – све је то натерало многе људе да изађу на улице.

„Овде ме довела идеја да треба да очистимо Бугарску од ђубрета. То је ужасан проблем за будуће генерације, – каже Георги Петков и подвлачи да има пуно разлога за протесте. – Зашто увозе такве количине смећа без знања и сагласности Бугара. Животна средина је јако угрожена и треба хитно да решимо тај проблем.“

Исти став дели и Ивајло Здравков који инсистира на владиној оставци:

„Сазнао сам о протесту преко Фејсбука, па устао и кренуо. Слика је заиста веома жалосна и не видим како ће протести довести до неког резултата.“

Тако мисли и Атанас Горанов који је поред осталог подвукао да је људи на улицама премало. Очигледно сви ти проблеми не поседују моћ да привуку пажњу јавности и да скину владу, као што се дешавало пре.

Према политикологу Канчу Стојчеву актуелна влада може да падне само због унутрашњих разлога, јер се она стабилизовала на изборима за Европски парламент и за локалне органе власти 2019. године.

„Истовремено имамо активну, али, у свести људи, неубедљиву као алтернативу опозицију.“

Сличног мишљења је и социолог Антониј Галабов који сматра да „у земљи недостаје свест о постојању политичког пројекта који може да стекне поверење већине грађана. Бугари траже нешто различито. Велики проблем је што за сада не налазе оно у шта би вредело поверовати.“

Статус кво се одржава због недостатка алтернативе…

Вероватно због тога није успело ни четврто изгласавање неповерења влади које је тражила опозиција, иако је, према политикологу Борису Попиванову, оно „најлогичнија ствар коју можемо очекивати у сличној ситуацији“. По његовим речима „у свакој изборној години проблеми који нису решени могу да буду запоставњани тврдњом да је то предизборна кампања њихових опонената. Али се онда они полако поново појављују на видику“. Политиколог сматра да је нагомилано незадовољство против једног подужег „развоја који се карактерише мањком јасне перспективе и јасне стратешке мисли у било којој сфери. Водени сектор је актуелан пример, али проблеми су свугде исти  – лоше управљање и нехат“. А управо тај нехат у великој мери рађа апатију Бугара који не виде смисла у протестима као начину који може да промени статус кво.

Мало ко препознаје своје проблеме у проблемима осталих…

Већ две године протести су се претворили у уобичајени начин привлачења пажње власти, које очигледно не маре за народно незадовољство. Када су се испред владе и парламента окупљале мајке деце са инвалидитетом, власници убијене због куге стоке или медицинске сестре, мало ко је изашао да их подржи.

И на последњим протестима већи део становника Софије мимоилазио је окупљене без саосећања према њима. Неки знају за проблеме других, али нису убеђени да се протестима нешто може постићи. Други пак би радије изразили своје незадовољство у социјалним мрежама и сматрају да је то довољно. Бугари и владајућа гарнитура као да су се већ навикли - после скандала о становима, гостињским кућама, Националног фонда за здравствено осигурање, а, ето, сада је планула и афера са приватним лутријама, коју су из Министарства финансија некако читавих пет година испуштали из вида… И то ће проћи – „свако чудо за три дана“, као што волимо да кажемо, јер се нас се туђи проблеми не тичу.

Превод: Александра Ливен