Према подацима Републичког завода за статистику Србије из 2011. године, као Бугари се изјаснило нешто изнад 18.000 људи. Бугари највећи удео у становништву имају на истоку земље, првенствено у општинама Босилеград и Димитровград. Последњих година, углавном због миграције из економских разлога, број Бугара у земљи смањује се из дана у дан, каже Мила Васов, директор Новинско-издавачке установе „Ново Братство“ и главни уредник истоименог листа који излази на бугарском језику у Нишу.

„Лист постоји од 1949. године, с тим што је две године пре тога излазио као додатак у дневном листу „Пиротска слобода“ и око годину дана као самосталан лист на бугарском језику „Слобода.“ Дакле, званично постојимо од 1949. године до данас. Имамо један прекид у периоду од 2012. до 2016. године. Испрва је лист био недељник, а сада, због недостатка средстава, лист излази једном у две недеље. Један део је посвећен животу у општинама Димитровград и Босилеград, а други – култури. Представљамо и стваралаштво Бугара у Србији. Од 1960. до 2012. године је у издању Новинско-издавачке установе „Братство“ излазио и часопис за децу „Другарче,“ а од 1965. до 2012. године – часопис за књижевност, уметност, науку и друштвена питања „Мост.“ Током година смо имали богату издавачку делатност коју је финансирала бивша Југославија а објављено је преко 150 књига на бугарском језику. Данас нам је преостао једино овај лист.“

Главна улога медија на бугарском језику у Србији, према мишљењу Миле Васова, требало би да буде уједињујућа за Бугаре у земљи.

„Главна карактеристика бугарске мањине у Србији је да је она разједињена. Не понашамо се као један организам. Сви медији нас позивају на удруживање снага и заједнички рад, али смо ми практично разједињени. Зашто је то тако? Разлога има пуно…“

Делови Србије у којима преовлађује бугарско становништво познатији су код нас под називом „Западне покрајине“ – термин који је уведен по завршетку Првог светског рата, којим се означавају територије које су остале ван предела бугарске државе, а припојене су Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца у складу са Нејским договором потписаним 27. новембра 1919. године. Већи део тих територија ушао је у састав данашње Србије, а други је постао део Северне Македоније.

„У ствари, у Србији тренутно живи око 18.000 Бугара. Настава у неким од основних школа на истоку земље одвија се на бугарском језику, док су на другим местима наставни језици српски и бугарски. У социјалистичко доба је настава била искључиво на бугарском језику, касније су деца стекла право да одаберу језик наставе. Али већина њих по завршетку средње школе уписује факултет у Софији.“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова