Једини затвор оријенталног типа у Бугарској подигнут је 1854. године у Великом Трнову, за потребе османлијске власти. Од 1854. до 1954. године коришћен је као етапни затвор. Овде су спровођени многи бугарски револуционари које су након кратког времена одводили на суђење у Русеу или Софији.

„Први покушај обнове зграде и стварања музејске поставке учињен је 1960. године. 1985. је ова троспратница затворена, али је 1989. збирка преосмишљена и у свом данашњем облику постоји од 2006. године,“ прича доц. Светла Атанасова, главни уредник Одељења за проучавање историје Бугарске XV-XIX в. Регионалног историјског музеја у Великом Трнову.

„Тада је обновљен део хапсане који је изграђен у доба Националног препорода, док су у приземљу изложене справе за мучење и убијање, а описане су и најчешће коришћене методе мучења. На другом спрату су рестаурисане три ћелије и посетиоци овде могу осетити аутентичну атмосферу, да виде предмете и алате које су затвореници користили те завире у пет скучених просторија које су служиле за самице, чији су чести гости били борци за национално ослобођење.“

Револуционари Филип Тотју и Захари Стојанов, војвода Стефан Караџа, учесници у Априлском устанку из 1876. године Тодор Каблешков, Тодор Кирков и други само су нека од имена бораца за слободу који су се обрели у Трновском затвору.

„2006. године су наши стручњаци прикупили информације о свим овим људима,“ каже доц. Атанасова и додаје: „Оно што је најдрагоценије у музеју јесте аутентична атмосфера. У овом затвору је од 27. до 31. децембра 1872. године у засебној ћелији до одвођења на суђење у Софији лежао и Васил Левски. Сачуван је првобитни амбијент ћелије која му је додељена.

Ту је и ћелија у којој је био затворен Филип Тотју, једини бугарски војвода и бунтовник који је успео да побегне из затвора (1858). Направљена је реконструкција бекства: представљен је поклопац који је прекривао отвор тунела који је он прокопао из ћелије.“

Велико Трново је одиграло битну улогу у борби бугарског народа за национално ослобођење. Ово је последња престоница пре коначног пада Бугарске под турску власт крајем 14. века. У души и срцу бугарског народа је Трново било и остало вечита престоница Бугарске.

„У овом граду су формирани револуционарни комитети који су потом прерасли у унутрашњу револуционарну организацију. Ово је родни град Стефана Стамболова који је имао кључну улогу у национално-ослободилачким покретима. За време Руско-турског рата је главно седиште ген. Гурка било у селу у околини Трнова. Некадашња престоница Бугарске носи историјски континуитет и не треба да нас чуди што су у овом граду усвојени закони младе Кнежевине Бугарске,“ рекла је доц. Светла Атанасова.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова