Колико близина неког значајног привредног центра као што је Софија, која генерише скоро 40% БДП-а земље, може подстаћи развој најзаосталијег дела Бугарске – Северозападног? Одговор на ово питање потражили смо у разговору с економистом Адријаном Николовим с Института за тржишну економију. Ова тема је део серије прилога Радио Бугарске посвећених разликама у степену развијености појединих делова територије.

Велики привредни центри привлаче раднике из свих крајева земље без обзира на њихову удаљеност. Истражујући овај процес је пре две године Институт за тржишну економију израдио специјалан извештај о томе колико километара радници путују од места пребивалишта до већих економских центара у земљи.

„Испоставило се да Софија привлачи више од 10% радне снаге општина које су од главног града отприлике удаљене 100 км, колико је, рецимо, удаљена Општина Мездра. Дакле, реч је о заиста великим одстојањима која су људи склони, а и приморани да пређу како би добили бољи посао. Али лоша инфраструктура, посебно недостатак квалитетне инфраструктуре северно од престонице, у ствари, представља највећу кочницу развоја тог краја. Поређења ради, у источној Бугарској и средишњем делу јужне Бугарске – у Варни и Пловдиву, имамо од 5 до 10 општина које су се интегрисале у компактно економско језгро у оквиру којег људи могу да путују у друге општине на посао. На северу земље је овај модел неприхватљив, посебно за удаљенија места као што су, на пример, подунавски градови Лом и Русе.

Колико је ефикасна изградња индустријских зона у запостављеним деловима земље?

„Стварање индустријских зона је било успешно, поготово на југу земље. Тако је, рецимо, зона „Тракија“ у Пловдиву можда један од најбољих примера за то, али и Стара Загора намерава да изгради сличну зону, Варна такође. Софија је слично језгро формирала у Божуришту, удаљеном 13 км западно од центра престонице, које ради пуном паром. Али су оне отворене у местима где је бизнис већ добро разрађен и активан. Или, ако нам је циљ да се створи индустријска зона по узору на „Тракију,“ онда погодно тло за то имамо у Габрову или Севлијеву, малим градовима у централној Бугарској, с традицијом у индустријској производњи. Али уколико покушамо да, кренувши од нуле, изградимо такву индустријску зону у Лому или Силистри, на обали Дунава, ја лично не гајим велике наде да ће исти тај модел бити ефикасан, имајући у виду одсуство низа других фактора. То што нудимо као конкретну политику је да се део пореза на доходак, који су приход државног буџета, преусмери општинским управама. Општине су те које знају како функционише локална привреда, оне су упознате са потребама локалних предузетника, као и са повољним условима које могу да понуде инвеститорима. Али то ће решити само део проблема. А како би се нашло трајно решење, потребна је реформа државне управе пошто је у Бугарској број општина превелик и оне често не испуњавају критеријуме за властито постојање.“

ЕУ фондови истовремено помажу и ометају процес развоја општина у Бугарској. Они су, у одређеној мери, учинили лошу услугу локалној администрацији,“ каже аналитичар Адријан Николов и додаје:

„Локалне самоуправе су у многим местима с ограниченим управним капацитетом. Из тог разлога се оне могу фокусирати или на искоришћавање европских средстава или на побољшање пословног окружења и привлачење јачег бизниса. Општине су последњих 10 година већином изабрале европске фондове уместо да побољшају пословну климу. А то нам је нашкодило,“ рекао је г. Николов.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова