Уточиште, склониште или први „дом“ - то су некад биле пећине за прве људе - пећинске људе, који су хиљадама година раније живели на данашњој територији Бугарске. И до данас су стенске формације од битног значаја за науку и прогрес човечанства. У пећинама се проналазе нова лежишта воде, истражују се извори воде, врше се геолошка истраживања, траже се стари и непознати облици живота. Бугарска спелеолошка федерација 18. марта обележава 91 годину од оснивања првог спелеолошког друштва 1929. Тим поводом наш саговорник је Димитар Паунов - спелеолог са дугогодишњим искуством и бивш члан спелеолошког клуба „Алеко Константинов“ у Софији. Са њим разговарамо о занимљивом и не лаком послу људи који су се посветили овој делатности.

„Код нас, спелеолога, постоји она невероватна могућност да осетиш да први улазиш, да правиш прве кораке у до сада непознатој пећини и да си први човек који је ушао у дворану пећине. То сам ја лично доживео у пећини Крвавата локва у рејону Котела, где смо били на експедицији. То је јама која на 7-8 метара од дна има отвора на зиду. Занимљиво је да како би ушао кроз тај отвор, мораш да се заљуљаш, да попустиш уже и да утонеш у отвор, што се не дешава на први покушај. Доживљај је као да си освојио неки врх, ни са чим се не може упоредити тај осећај да улазиш тамо где људска нога још није крочила.“

Спелеолози сматрају себе посебном врстом људи, зато што напуштају удобан дом и породицу и одлазе да траже лепоту тамо где царује вечити мрак. Њихова љубав према суровим, неприступачним пећинама не зна границе.

„У пећини време веома брзо пролази јер са собом не носимо сатове, немамо ни мобилну везу“ – каже Димитар Паунов. „На пример, уколико уђемо поподне, читаву ноћ проведемо унутра и излазимо тек следећег дана ујутро. Тамо човек не осећа како напољу време лети, у заносу је, сам осветљава свој пут и диви се свакој стенској формацији поред које уз пут пролази. Тамо пушташ машту и уживаш у погледу који се отвара пред тобом у дворанама. Таквих лепота има, поготово уколико је човек фотограф, још више се одушеви. А међу спелеолозима таквих љубитеља има пуно – када једном уђе, изласка нема. Носе технику, троношце...

Праве фотографије за које се чак може рећи да су права уметничка дела. Код нас, када неко уђе у пећину, мора навести време боравка, односно изласка – контролно време. Није било инцидената. Пре неколико година су чланови нашег клуба ушли у пећину Духлата (близу Перника) али их је надолазећа вода заробила и дошло је до спасилачке акције. Они су провели у пећини скоро недељу дана, у екстремним условима. Спасило их је то да у пећини свугде има воде. То је најопасније, у пећини се дешава да се неки канали, кроз које је човек ушао, зачепе. Понекад дворане потискује муљ, блато или камење и на неким местима се ствара загушење, а продужетак пећине је иза тог загушења. Зато ми спелеолози са собом носимо алате које користимо како бисмо себи у некој пећини прокрчили пут. Нажалост, ово је тежак посао, зато и нема много волонтера који пристају да копају у пећинама да би се могло ићи напред и да би се откривале нове дворане.“

Превела: Ива Гринко