Социјални затвор у којем смо у последње време закључани подстакао је и избацио на површину наше примитивне страхове.

Излазимо напоље али више не уживамо у добро познатим призорима и не примећујемо ствари које нас окружују – људе по клупама, на трави у парку, оне који седе у кафићима и баштама, пијуцкају кафу и причају, младе људе на скутерима. Поред тога, у ваздуху се осећа нека напетост, вреба нас невидљива опасност звана Covid-19. Све ово је побудило наше страхове, сматра психотерапеут Детелина Стаменова.

„Од пресудног значаја ће бити то колико ће трајати пандемија, колико ће се људи заразити и колико ће од њих добити озбиљније последице или завршити фатално,“ каже стручњак за БНР. „Али не верујем да ће то резултирати озбиљним удаљавањем људи једних од других и социјалном дистанцом, јер ћемо сви имати времена да надокнадимо пропуштене загрљаје и блискост са драгим особама – надајмо се да ће то ускоро бити могуће. Ипак, не смемо заборавити да седење код куће има за циљ да растерети здравствени систем и смањи број преминулих од последица коронавируса.“

Према Антоанети Христовој с Института за истраживање становништва при БАН, људи су свесни ризика заразе коронавирусом. Како би се изборили са ситуацијом, већина њих посеже за тзв. „наивним оптимизмом,“ показали су резултати истраживања о расположењу грађана у доба епидемије.

„С једне стране, узима се у обзир чињеница да смо у периоду заразе,“ каже психотерапеут за Радио Видин – БНР и додаје: „А с друге, што се забринутости тиче, људска психа показује висок ниво мобилизације и помоћу свих подсвесних механизама помаже нам да прихватимо свакодневицу такву каква јесте. Одједном смо схватили да нам многе ствари које су нам раније пуно значиле више нису потребне, а сваку дубљу промену психа доживљава као велики стрес. Али су главни конци, за сада, у нашим рукама пошто смо на почетку периода.“

Стресне ситуације обично имају конкретан разлог. Милену Борисову из Видина највише забрињава од чега ће живети пошто је изгубила посао.

„Пријавићу се на Биро за запошљавање кад останем без новца,“ каже она. „Наш послодавац није пристао на модел помоћи 60/40 и отпустио је 12 радника. Мој муж такође нигде не ради, немамо уштеђевине. Страшно је.“

Ивајло Александров из Лома каже да је оптимиста, без обзира на то што га је послодавац послао на принудни одмор, а енергију да све ово издржи даје му хоби – кожарство.

„Поготово ако си сам код куће, тада ти депресија не гине,“ додаје он. „Немогућност редовног одржавања контаката са другима и медији употпуњују слику. Не кажем да не треба да се прича о томе, али нека буде умерено јер нико не зна како да реагује у овој ситуацији. Ово је шок за цео свет.“

Тренутно пролазимо кроз нешто што се може дефинисати као меланхолија,“ сматра Детелина Стаменова. Тугујемо за животом који смо водили до пре пар недеља – више нисмо слободни да одемо где год пожелимо, нити да правимо планове. „Несигурност коју људи осећају последица је пољуљавања темеља друштва које се за само неколико дана променило,“ додаје гђа Стаменова.

Детелина Стаменова саветује да се подсетимо времена након велике пандемије грипа која је избила при крају Првог светског рата. „Чињеница да су се људи, упркос бројним жртвама, вратили у нормалу – седели су у кафићима, писали књиге, сликали, улива ми наду и веру да ћемо и ово преживети,“ каже Детелина Стаменова.

Извор: Радио Софија – Александра Илијева, Радио Видин – Јорданка Петрова

За Радио Бугарску припремила: Дијана Цанкова

Превела: Ајтјан Делихјусеинова