Реч ʻепидемијаʼ настала је од грчке речи ʻепиʼ и ʻдемосʼ, што значи ʻмеђу народомʼ, док се ʻпандемијаʼ односи на све народе. У историјском плану њихова појава је увек судбоносно померала геополитичке слојеве. Али одувек је било народа који боље искоришћавају околности. Они пролазе кроз заједничке кушње и успевају да надјачају остале.

За време такозване Јустинијанове куге средином 6. века умро је велики део популације Источног римског царства (Византије). Историчар Прокопије Кесаријски описао је оно што је 535-536. године видео као велико чудо, када је Сунце током читаве године сијало као месец, као да нема зрака и изгубило је снагу и није сијало као пре. И обележио је да откако је све то почело ратови, куга, нити било шта друго, које доноси смрт, није стало. Захлађење које је уследило довело је до оштећења пољопривреде и глади. Настављају се најезде Хуна и Словена јужно од Дунава. У Кини 80% становништва је умрло од глади.

У време Јустинијановог наследника десило се друго помрачење Сунца које се такође повезује са ерупцијом вулкана. Током целе године се посматрала поларна светлост. Јустинијанова куга је у 18 таласа десетковала све до 750. године. Бугари и Словени су искористили овај неред. Они су се трајно населили на Балкан. Очекивања у оно доба за смак света приказана су у фрагментима керамичких икона у Виници (у данашњој Северној Македонији), где су Бугарин и Словен осликани као једни од четири јахача Апокалипсе. Царство је било толико промењено да је, како би опстало, присилно увело део законодавства новог словенског становништва у свој правни и економски поредак.

Након 1347. г. као један од разлога за бурни успех османских султана наводи се куга у Европи. У различитим деловима континента „црна смрт“ погађа до преко половине становништва. Иста та куга пре тога пролази кроз Кину до Европе, али не без помоћи монголских освајача. Ипак не смемо заборављати да је свака епидемија непријатељ и бранилаца и освајача. Разлози успеха Османлија као освајача су други. За време Јустинијана се Византијско царство, бранећи се, труди да апсорбује део освајача. Карантин је у 14. веку другачији. Византија је банкротирала и била је попут сене разбијеног царства. Сви око ње се боре да је наследе. Сви маштају о својим царствима, тј. о мултинационалним државама. Најуспешнији је био подухват Османлија. Без обзира на веру и народност они у својој експанзији највештије копирају и репродукују успешне политике византијског модела мобилизације људи и ресурса.

Историчари тврде да у западној и источној Европи постоје различите реакције на кугу из 14. века. Не без помоћи побуна су зависни сељаци на Западу, који су опстали, ослобођени многих обавеза. Почели су да их плаћају за велики део посла, јер није било радне снаге. Међутим, на Истоку су обавезе зависног становништва још више повећане.

Колико год ризичне биле историјске антологије, постоје неке сличне последице пандемија у свим епохама. Увек долази до наглог обезвређивања новца, цене се повећају до проналажења нове равнотеже. Демографски колапс и растргани привредни ланци повећавају цену људског рада.

Превела: Ива Гринко