Није случајно што прве очуване иконе на којима су приказани Свети равноапостоли Ћирило и Методије, које црква прославља 11. маја, потичу из срца Европе. Управо у Риму су Солунска браћа остварила своју културну револуцију, којом руше мит о светим језицима у богослужењу (латинском, грчком и хебрејском језику) и крче пут ка хришћанској просвети – не само Словена, већ и свих средњовековних народа. Због тога су они на иконама увек приказивани као књижевници и просветитељи који у рукама држе свитак са словима азбуке коју су они створили.
Кад станемо пред било коју икону ми упућујемо молитву и скоро никад не покушавамо да продремо у суштину симбола које је на њима приказао зограф. Међутим, свет православне иконографије је неизмеран и сваки елемент обогаћује црквену причу о свецима или о неком јеванђељском догађају.
“Икона настаје у првим вековима из жеље да се очува лик неког свеца – прича др Златина Каравлчева из Центра за образовне иницијативе “Двери”. – Људи су прелазили на хиљаде километара да би се састали са њим а по повратку су његов лик осликавали на најранијим иконама. Током времена долази до промене - икона није више само успомена на свеца, она представља причу, речи у сликама. Иконописци прате ту причу, али увек додају и нешто своје.”
Када стојимо пред иконом обично најчешће нашу пажњу привлаче очи свеца. Али лик не оставља само снажан визуелан утисак него утиче и преко своје поруке на подсвесном нивоу.
“Икона обуздава религиозну фантазију, којој је, према православном учењу, потребно очишћење да не би човек запао у екстремна мистична стања – каже још Златина Каравлчева. – Тако да је основна богослужбена функција иконе, поред оне да прича о различитим јеванђељским догађајима, васпитна и молитвена. Тј. она дисциплинује ум верника и помаже му да ступи у разговор с Богом.”
Који је, међутим, тај скривени језик иза видљивих форми, који кад се једном научи, удахњује живот икони и она почиње причати?
“Сви свеци, као и Христос и Богородица, приказују се спреда – одговара Златина Каравлчева. – Када човек стане пред Христа, његов циљ је да у потпуности открије своју личност као и да лик Божји открије у себи. Ореол пак је знак Божје благодати, која је светло, мир, радост.”
Отворени простор је други важан елемент језика иконе – сви јеванђељски догађаји су приказани на отвореном да би се нагласила њихова доступност свима. Али да би наговестили да се догађај ипак одиграо у затвореном простору, иконописци у позадини сликају малу завесу. Они не користе сенку и на тај начин стављају акценат на то да је извор светлости лик приказаног свеца.
На класичним иконама се Христос приказује у црвеној одећи, пошто црвена боја симболизује његову божанску природу. Огртач му је плаве боје попут људске природе – да би у свему, изузев греха, постао онакав какви смо и ми. Док је Пресвета Богородица приказана у плавој одећи. То значи да је Божја мајка човек попут свих нас а у исто време обучена је у благодат.
“Уз помоћ златне боје приказује се само ореол, али се златна боја неретко користи и за позадину – додаје Златина Каравлчева. – Златна боја је знак царства благодати, које се постепено рађа. Божја благодат је доступна свима нама, довољно је само да се окренемо Богу. И само када се наша људска природа огрне црвеним огртачем благодати, открићемо своју праву снагу, свој прави потенцијал.”
Превела: Албена Џерманова
Фотографиje: dobrichmuseum.bg, bg-patriarshia.bg, pravoslavieto.com, dveri.bgС благословом Његовог Високопреосвештенства сливенског митрополита Арсенија, у манастиру „Свети Георгије Победоносац“ у Поморију свечано је дочекана копија чудотворне атонске иконе Пресвете Богородице „Скоропослушница“. Према објави Бугарске..
Перперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..