Тимови из 28 земаља су учествовали на такмичењу технолошког гиганта Мајкрософт за иновације у образовању „The next AI Guardians”. Један од шест тимова који су средином јуна стигли до финала јесте тим студената са Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“. Пројекат Кристијана Вачева и Калојана Манева има структуру у виду дрвета и зове се „Leaf” (Лист).

„Размишљали смо о томе шта нам је потребно за учење. Требају нам више извора информација и помоћ када имамо потешкоће али пре свега треба нам циљ. Нашим моделом се стечена знања могу применити моментално и види се зашто то учимо – каже за Радио Бугарску Кристијан Вачев с Факултета за математику и информатику. – Дефинисан је као „дрво знања“, зато што преко онлајн платформе сваки извор информација организујемо као лист на неком виртуелном стаблу. Иза сваког листа се помоћу вештачке интелигенције генеришу питања за тестирање. Овако сваки ученик може да сам провери колико је савладао информације, а визуализацијом појединачних знања наставник зна у којој се области ученик не сналази добро, да би помогао тамо где је то потребно. Ученици се такође подстичу да сами откривају нове изворе и активно траже помоћ од својих школских другова. Организација знања преко нашег пројекта може бити од користи и на универзитетима, зато што је слична стварном радном процесу – кажем то као софтверски инжењер.“

Предстоји покретање верзије пројекта младих научника у облику веб-сајта. На овом такмичењу је за освајање жирија много битније имати јединствену идеју, него имати генијално остварење, каже још Кристијан. А идеја бугарског тима је остварена, с обзиром на актуелну ситуацију у образовном систему у готово целом свету – његов прелазак у онлајн простор. Будући да настава истим темпом за све ученике није ефикасна, бугарски студенти покушавају да побољшају начин стицања знања, њихово примењивање у пракси и сарадњу.

За учешће на међународном такмичењу Кристијану и Калојану је био потребан ментор. Они су се обратили Георгију Кадреву – суоснивачу и менаџеру глобалног иноватора у области препознавања слика на бази вештачке интелигенције, као и доц. Преславу Накову са Катарског института за компјутерска истраживања, који предаје на Софијском универзитету. Обојица су одмах прихватили њихову молбу.

Кристијан и Калојан не теже победи по сваку цену, већ као вредно одређују стечено искуство и контакте који су успоставили током рада на пројекту. То их кошта немало напора и слободног времена које су због социјалне изолације проузроковане Covid-19 имали напретек и верују да су га добро искористили. Разлика у њиховом мишљењу је једино у томе да ли се у школи програмирање треба учити детаљније. Док Калојан сматра да је то ствар избора, Кристијан је мишљења да је то у сваком случају корисно, јер развија апстрактно мишљење, које је неопходно у свакој сфери живота.

Амбиције Кристијана Вачева изван такмичења настављају се у сфери образовања, али са једном нетипичном намером:

„Желим прво да прођем кроз што више професионалних потешкоћа. У противном се не бих осећао сигуран да предајем некоме. Нису циљеви најбитнији, смисао је у путу до њих. Најузбудљивија ствар за мене је не знати шта ће се тачно десити.“

Превела: Ива Гринко