„Оно што се тада десило и данас ми пред очима пролази као филм. Сви смо о томе сањали, а ја сам последњих година у гимназији био убеђен да се више тако не може. И десило се …“ – прича о догађајима од 10. новембра 1989. године музичар Стефан Валдобрев.

Вест да Бугарска комунистичка партија, која је управљала земљом 45 година, смењује свог лидера – Тодора Живкова, је Васила Георгијева, који је у свету музике познатији као Васко Крпката, затекла у његовом таксију – у тренутку када се укрцава нов муштерија. Тако је музичар, који је написао велики број блуз песама о емоцијама на хиљаде Бугара, сазнао да је транзиција са социјализма на демократију почела.

Уследиле су године наде да ћемо брзо рашчистити са комунистичком прошлошћу и да ће цела истина о 45-годишњем социјалистичком периоду изаћи на видело. Међутим, то се и дан данас у пуном смислу није десило. Као и раније, у првим годинама после 10. новембра 1989. године музика је имала велики утицај на формирање личности чији се гласови, упркос ограничењима времена, чују.  

„По мени, уметност је паралелан свет. Човек може да оде тамо, када му се све у његовом окружењу више не допада – каже у интервјуу Радио Бугарској Валди Тотев из групе „Штурците“. –  У оним социјалистичким годинама музика је била комад слободе. Чак се дешавало тако да су наше најверније присталице биле малтретиране због своје одважности да јавно покажу да им се допадамо. И дошао је тренутак када смо једноставно морали да се повучемо, да престанемо свирати, да не бисмо изгледали као замка у коју падају наши фанови”.

Иако демократија има много несавршености, Валди Тотев тврди, да је она пружила драгоцене могућности.

„Данас човек може да бира где ће да живи, где ће да ради – а то некада нисмо ни сањали. Наша огромна тековина јесте слобода. Знамо како је било без ње, доста времена смо живели без ње”, додаје аутор незаборавних хитова „Светло” и „Дигни очи”, који су се певали по трговима првих година демократије.

Након толико година транзиције, светло које видимо кад дигнемо очи још увек нам улива наду да су напори вредели. У међувремену су се виделе и несавршености бугарске демократије. Због њих бугарско друштво и данас излази на улице. А генерација транзиције се са носталгијом сећа митинга из на којима је на хиљаде Бугара певало и вриштало: „Комунизам одлази. Спавајте мирно, децо!“.

„За разлику од данас, тада је протест имао јасан циљ – каже композитор Стефан Димитров. – Желели смо да свргнемо комунизам и то је била жеља целог народа. Успешне песме које су написале моје колеге су много помогле у остварењу тог циља. Музичар је по природи слободољубив.”

Са дистанце времена Димитров каже да не би променио ниједну од одлука које је донео у данима око 10. новембра 1989, јер је „тада све било искрено и спонтано“. Што се тиче питања како се променило учешће музичара у друштвено-политичком животу, композитор каже да се ништа не може десити по наруџбини: 

„Једноставно та је генерација остарела и након 30 година нема више ону стару снагу. Можда треба да дођу и други. Али чим се не појављују, значи да још увек није потребно”.  

Превела: Албена Џерманова