17. јануара Бугарска православна црква слави успомену на Преподобног Антонија Великог, оца хришћанског монаштва.

Антоније је рођен око 251. године у Египту, у имућној и поштеној породици те је одрастао у благостању и изобиљу. Када је имао 18 година преминули су му отац и мајка, оставивши му све своје богатство.  Антоније је имао и сестру о којој је био дужан да се стара али је он пожелео да се свега одрекне, да напусти све.  Да донесе и испуни ту одлуку помогле су му речи светог Писма: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима и имаћеш благо на небу“.  Антоније је сиромасима поделио све што је имао и отишао у египатску пустињу где је провео 20 година и организовао заједницу монаха пустињака. Упокојио се у 105. години живота.

Према народним веровањима Свети Антоније је  заштитник од куге и богиња. Кажу да се болести рађају на дан Светог Антонија а већ следећег дана, када се слави Свети Атанасије, оне крећу у обилазак земље. Како би их умилостивиле, жене припремају бесквасни обредни хлеб, премазују га медом и деле га родбини и комшијама. У хлеб се забада струк босиљка, биљка за коју је народ веровао да доноси здравље и чува од злих сила.

У Бугарској имендан данас славе Антон, Андон, Антоан, Антонија, Антонина, Антоанета, Тончо, Тоња, Дончо, Донко, Донка.

*

У градићу Мелнику, недалеко од Санданског, у знак сећања на Светог Антонија Великог 1846. године подигнута је црква којом се поносе не само мештани, него и остали Бугари, јер је она једина у земљи посвећена том свецу.  Зашто је називају црквом остваренихчуда и по чему се она одликује од осталих православних храмова у Бугарској, можете сазнати из приче оца Николаја из Мелника ОВДЕ.  

Саставила, уредила и превела: Албена Џерманова