„Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ – овим речима је Исус опростио својим мучитељима и својим распећем преузео је грехе света на себе.  Уместо проклетства он упућује молитву за опроштај и даје пример безусловне љубави према људима тако што им отвара пут ка спасењу.

Само до пре годину дана живот је ишао својим уобичајеним током – између свакодневних брига и тежње ка људским радостима. Међутим, криза изазвана пандемијом коронавируса је довела до нагле промене нашег расположења да би нас натерала да преиспитамо праве вредности у животу. Каква је рачуница и да ли смо успели да извучемо поуку?

„Од дана рођења до дана наше смрти људски живот је пун искушења и неугодности – каже отац Василиј Сарјан из софијског храма Преображења Господњег. – То што тренутно постоји глобална хистерија не значи да се сваком човеку сваког дана дешава нешто посебно, нешто другачије. Свако у свом животу пролази кроз неку катарзу – породичну, личну, друштвену, финансијску, политичку, професионалну. Ми смо стално у некој борби за  опстанак, за самоочување, за осмишљавање живота. И када се догоди такав масовни потрес, некако помислимо да то већ нећемо поднети.“

По речима оца Василија, проблем је у преекспонирању и ако се човек ослободи психозе, видеће да ствари нису тако трагичне. Важно је да знамо да се све дешава по Божјем промислу. „Као што каже Христос, ниједна длака са главе човекове не пада без воље Божје“, подсећа свештеник. И кад постанемо свесни тога схватићемо да ништа није случајно.

„По мом мишљењу, поука је за оне који не верују – подвлачи отац Василиј и додаје: – Спасење душе није у летаргичном начину живота. Оно се постиже са пуно рада и страдања, са пуно боли, борбом са самим собом и са  нашим демонима, са гресима и искушењима, па и са светом око нас. Треба да се уразуме они који се колебају и они који не верују – да би видели чудеса и да би их разумели. У тренутку катарзе се дефинише ко је ко и тада човек показује своје право лице. У обичном стању лицемерје је свуда око нас. Тада видимо ко је прави верник а ко није. 

А Христово распеће је дан тишине у којој цело човечанство осмишља шта значи да Господ дође на земљу да живи међу нама, да би својом крвљу на крсту платио за људске грехе и умро за нас. Да бисмо схватили величину Његове понизности и да не мислимо да је то само бајка. Да верујемо да је заиста Господ сишао на земљу и дао свој живот за нас. Створитељ, Свевишњи је постао део нас да би нам дао наду у вечни живот, да би за нас – људе отворио Небеса. А даље од нас зависи да ли ћемо ући на врата Раја или на врата Пакла.“

Превод: Албена Џерманова

Фотографиjе: БГНЕС