„Волим Бугарску, недостаје ми њена лепа природа, недостаје ми чак и бугарски менталитет,“ каже Љубомир Господинов који већ три деценије живи и ради у Бечу. Господинов је као невероватан кларинетиста, саксофониста, композитор и вођа музичких формација добро прихваћен код критике у Европи и САД. Често га упоређују са славним саксофонистом Вејном Шортером, а публику и критичаре посебно су одушевили „чудни ритмови“ и његове „ватрене импровизације.“ 

Упркос томе што никад није прекинуо везу са домовином, код нас је музичар познат пре свега својим колегама. Када се преселио у Аустрију, није ни слутио да ће остати дуже у тој земљи. У то време је био студент на Националној музичкој академији „Панчо Владигеров,“ који је основао породицу и добио сина у земљи која је захваћена тешком економском кризом. Често је путовао до Софије и успешно је завршио студије у класи проф. Саве Димитрова. Своје школовање је наставио у Бечу – на Универзитету за музику и извођачке уметности, код проф. Петера Шмидла, чувеног кларинетисте и педагога. Након чега је остварио свој велики сан:

„Већ дуго свирам на саксофону и џез ми се посебно свиђа,“ почиње своју причу Љубомир и наставља: „Након што сам стекао одлично класично музичко образовање, одлучио сам да се више посветим џезу и саксофону, уписао сам музичку педагогију – џез, на истом универзитету код проф. Мартина Фуса. Много волим да свирам, доста компонујем, учествујем на различитим пројектима. 2013. године је мој комад у извођењу трија Klok, с којим сам тада наступио на New York Jazz Competition, освојио четврто место. 

Одржавам везу са многим пријатељима музичарима из Бугарске. Међу њима су изврсни кларинетиста Росен Идеалов, колеге из Биг бенда БНР, Теодосиј Спасов, с којим имамо заједнички пројекат – „Трио „Гатанка,“ чак смо снимили CD БНР. Мислим да је у Бугарској ниво инструменталиста заиста висок.“

Љубомир је до пре неколико месеци радио и као професор у неколико престижних музичких школа у Бечу, али му се настава на даљину не свиђа због чега се привремено повукао. Али је и даље у контакту са својим бившим ученицима и студентима који су из целе Европе, Кине и других места. Наставља да компонује и музику за пројекте на којима учествује:

„Радим са различитим музичарима, имам и џез пројекте. У САД свирам са Еролом Ракиповим који је невероватан вибрафониста и веома занимљив композитор. Са Errol Rackipov бендом снимили смо два компакт-диска, на једном учествује гитариста Христо Вичев, а на другом – контрабасиста Петар Славов, који такође живе у САД. Релативно често путујем у САД и правимо доста концерата. Волим музику коју пише Ерол, са његовим бендом наступамо на фестивалским сценама, у џез клубовима, имали смо један концерт уз пратњу симфонијског оркестра у огромној дворани… 

Улажем пуно себе у пројекат „Девет,“ који је назив добио по ритму, а и број 9 је за мене посебан. Пре концерта публици обично објашњавам о каквим ритмовима је реч и како су они популарни углавном на Балкану, а Бугарска је у том погледу најразноврснија итд.“

Осим широм Европе и САД, Љубомир је имао концерте и у Јужној Америци и Азији. Нажалост, најмање наступа има у својој домовини.

„Много волим Бугарску. Што дуже живим ван ње, то јаче желим да се једног дана вратим. Ја сам овде одрастао, Запад је потпуно другачији свет. Стога, користим сваку прилику, сваки слободан минут да посетим Бугарску. Тражио сам могућности за наступе, али за сада нико није одговорио на моје мејлове и позиве. Прошле године смо са аустријским триом „Кинти“ организовали малу турнеју коју смо сами финансирали. То је био први пут да свирам у Бугарској, ако не рачунамо неколико наступа у софијским клубовима,“ рекао је Љубомир Господинов. 

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: лична архива