„Припремам своје ученике за сцену, а након тога се радујем њиховим успесима. Ја, рецимо, ретко кад наступим као солиста, али се и дан данас усавршавам. Породица ми је увек била и остала на првом месту,“ овако је укратко себе представила Гергана Влчкова, чији живот пролази између посла у Немачкој и одмора у Бугарској.

Иза себе има преко 30 година радног искуства као руководилац хармоникашких оркестара у неколико музичких школа у Берлину. Добитник је престижних награда у Немачкој, а њени ученици су освајали међународна признања у Француској, Италији и другим земљама. Све формације чији је руководилац била она одлично свирају бугарску музику – почев од класичних комада до обрада композиција на фолклорне теме.

У Немачку се одселила са супругом, изврсним трубачем Кирилом Влчковим. Упознали су се током једне турнеје – Гергана је тада била део вокалног трија „Објектив,“ а њен будући супруг је био члан оркестра. Каже да је музички таленат наследила од свог оца, који је својевремено био музичар у Би-Би-Сијевом Дувачком оркестру. „Управо ме је он увео у свет музике,“ каже Гергана и наставља: „Још се сећам концерата које је оркестар изводио у Борисовом врту, Војном клубу. Прве часове хармонике почела сам да похађам са 10 година. Годину дана касније постала сам члан хармоникашког оркестра и тако је тај инструмент постао моја судбина. На смеру естрада на Конзерваторијуму (данас Национална музичка академија „Панчо Владигеров“) била сам у класи Георгија Галабова, сјајне особе и професора којем много тога дугујем.“

О годинама проведеним у трију „Објектив“ каже:

„Било је невероватних тренутака, занимљивих и узбудљивих, али то није био мој свет. Ја не волим да путујем, породица ми је пуно недостајала,“ сећа се Гергана. Удала се и напустила трио, а ускоро после рођења сина почела је да ради у једном софијском читалишту.

„Мој професор Георги Галабов ме је питао да ли могу да за крај школске године припремим четири ученика. Пристала сам, а у септембру сам већ имала огроман разред. У животу сам увек имала људе који су ми пружали подршку, нисам наилазила на неке препреке. У Немачкој такође нисам имала проблеме. У тој земљи ако човек жели да ради и има шта да понуди, свакако ће добити подршку. Ансамбалско извођење има своје карактеристике којима сам овладала и то је постало моја снага. Временом сам изградила име као добар руководилац и аранжер хармоникашког оркестра. Добитница сам бројних награда, међу којима су престижне Silber Dirigentstock и Harmonika Verband Deutschland. 

Имала сам добре ученике. Након пада Берлинског зида учествовали смо на такмичењу у Француској. Колико ми је познато, ми смо први источноберлински хармоникашки оркестар који је освојио награду у иностранству. Касније су нас као представнике Берлина послали на угледни Свенемачки фестивал аматерских формација, учествовали смо на такмичењу у Италији одакле смо се такође вратили с наградом.“

„Имала сам укупно седам сталних формација, а D’Akkord је постојала више од 25 година, у ствари, она и данас постоји, с тим што је њен руководилац мој бивши ученик. Имали смо концерте у Француској, Белгији, Молдавији, неколико смо одржали у Бугарској. D’Akkord је веома популаран у Берлину.“

Гергана се последњих година дуже задржава у Бугарској.

„И даље ме занимају проблеми у реализацији наставе у појединим земљама. Сваког лета неко време проведем у сеоској кући у Бугарској. Увече обично свирам, музика се надалеко чује и сви ми се радују. Сусед каже да сипа ракију, отвара прозор и ужива. Пролазници застајкују и коментаришу комаде које изводим,“ рекла је на крају нашег разговора Гергана Влчкова

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: архива, лична архива