Поклонити топлину, љубав и храну напуштеним животињама, главни је циљ којим се Иванка Димова водила и због којег је кренула у неравну борбу против бирократије, предрасуда и равнодушности како би обезбедила дом за сваког напуштеног пса у једном малом граду. Након деценија борбе Велики Преслав је добио азил за псе.

„Бринемо се да им буде топло током зиме,“ каже Иванка Димова. Заједно са волонтерима су већ ставили сламу у кавезима, али су им потребне простирке и ћебад за штенад. Некадашњи зоолошки врт сваким даном све више личи на азил, каже Иванка са нескривеним задовољством.

„Изградња је у току, стално побољшавамо услове. Обновљене су жичане мреже на кавезима, обезбедили смо кућице за сваког пса. Амбуланта нам је скоро па завршена. Напредујемо полако, али сигурно,“ рекла је Иванка Димова.

Њену иницијативу подржала је Барбара Осман из немачког удружења Streunernothilfe Grenzenlos. Општина сваке године издваја око 7.500 евра које се углавном користе за прегледе, кастрацију и чиповање. У прихватилишту још нема стално запослених радника, стога Иванка рачуна на помоћ и подршку волонтера и ентузијаста. Али су огромни напори узалудни док држава не примора власнике паса да буду одговорнији како би се смањио број паса луталица.

„Има много штенаца – бацају их, неки су са мајком, други су сасвим сами,“ прича Иванка Димова. „Стално нам се јављају људи који су пронашли напуштене штенце. Кад покупимо уличног пса, одемо код ветеринара, следи стерилизација, кастрација. Само 2019. смо кастрирали 120 животиња. У граду скоро да није било пса који није кастриран и одједном се у пролеће појавило 5-6 трудних кујица, напуштање кућних љубимаца је велики проблем. То је нешто страшно, вртимо се у зачараном кругу. Зар нема закона и прописа о заштити животиња?“

2019. године је око 90 паса из азила у Великом Преславу удомљено из иностранства, док је других 80 паса свој дом пронашло у Бугарској. У уговору о усвајању животиње постоји клаузула у складу с којом се власник обавезује да обавештава азил како се пас осећа у свом новом дому. Иванка је срећна када јој се удомитељ јави како би јој захвалио да се добро бринула о његовом љубимцу.

„Они који имају искуство са удомљавањем, кажу да су моје животиње добро социјализоване,“ каже Иванка Димова са нескривеним поносом и додаје: „Социјализовала сам их кроз игру, шетали смо их местима где је било других животиња и људи. Сваког јутра обилазим све кавезе, да проверим да ли су здрави, а ако имају неки проблем да идемо код лекара. Волонтери се играју са псима, не пуштају нас да очистимо и доведемо у ред кавезе.“

Питали смо Иванку Димову да ли себе сматра херојем:

Припремила: Дијана Цанкова

Извор: интервју Розалине Черневе за Радио Шумен - БНР

Превела: Ајтјан Делихјусеинова