„Свој стил дефинишем као фантастични реализам, јер ми је мање занимљиво сликати само реалне ствари. Увек хоћу да додам нешто фантастично, нешто што не може да постоји у реалном свету. Покушавам да комбинујем различите предмете који имају симболичан значај – сатове, књиге, птице, птичја перја. И тако настаје реалистично насликана слика Међутим, комбинација свих елемената је потпуно немогућа, потпуно нереална“.

Тако своја дела описује бугарска сликарка која живи у Монтреалу Данијела Зекина. Она је тамо стигла 1993. године са својим супругом – сликаром Петром Бојаџијевим и двоје деце која су тада имала 2 и 6 година. У питању је за Бугарску компликована година, а њихова намера је била да у иностранству остану само неко време. Али отада до данас је неосетно прошло пуних 28 година.

Почетак је био тежак, јер је морала да учи француски језик буквално у ходу. Али језик уметности не зна за границе, а и свет у којем се нашла је био широко отворен за богатство различитих култура. Пре него што оде у туђу земљу Данијела је у Бугарској завршила Националну школу лепих уметности, а затим и Националну академију ликовних уметности, смер „Илустрација“. Године 1989. освојила је за њу веома вредну награду „Куће уметности за децу“ у Софији, за илустрације књиге „Једнорог“ Ирмелин Сандман Лилиус. Касније у њен живот улази сликарство. А у центру сваке њене приче увек је жена:

„Трудим се да покажем шта се дешава у нашој уобразиљи, у невидљивом свету унутар нас. Такође, идеје и ствари које жена воли и жели да прикаже спољашњем свету. Зато увек полазим од једног лица или женског лика а затим се трудим да пронађем додатне елементе који би показали шта се дешава у свести, у уобразиљи.“

Рад Данијеле Зекине као илустратора је подстиче да експериментише са различитим техникама и стиловима да би постигла жељену хармонију са текстом, захваљујући којој су нам књижице из нашег детињства омиљене. Црта тушем и пером, акварелом, темпером и оловкама у боји, користи гравиру и ствара занимљиве комбинације… Како се рађају њени реално-нереални ликови, у којима има пуно нежности и дубоке филозофије?

„Слике које стварам су за мене визуална поезија. Ја се у ствари трудим да средствима визуалног језика испричам малу поему“ – каже Данијела и додаје да воли да ради јутру, када је светло јаче, а казаљке полако откуцавају време до упадања сујете новог дана у кућу. Вани може бити сурова монтреалска зима, али је у атељеу сликарке увек топло и пријатно. То је време када је она сама са собом, рађају се нови ликови и нове композиције.

Две сфере у којима ради Данијела Зекина – сликарство и илустрација, су доста различите и свака од њих доноси изазове. Сликарство даје слободу машти и техници, док је илустрација повезана са одређеним оквирима.

„Код илустрације се мора пазити на сваки детаљ у тексту, јер дечја публика зна да примети и најмању нетачност.“

Иако живи далеко од Бугарске, Данијела Зекина стално одржава живу везу са домовином. Сваке године долази у Софију да би са својим супругом отворила заједничку изложбу или једноставно да би видела пријатеље и рођаке.

Превела: Албена Џерманова

Фотографиje: лична архива