„Свој стил дефинишем као фантастични реализам, јер ми је мање занимљиво сликати само реалне ствари. Увек хоћу да додам нешто фантастично, нешто што не може да постоји у реалном свету. Покушавам да комбинујем различите предмете који имају симболичан значај – сатове, књиге, птице, птичја перја. И тако настаје реалистично насликана слика Међутим, комбинација свих елемената је потпуно немогућа, потпуно нереална“.
Тако своја дела описује бугарска сликарка која живи у Монтреалу Данијела Зекина. Она је тамо стигла 1993. године са својим супругом – сликаром Петром Бојаџијевим и двоје деце која су тада имала 2 и 6 година. У питању је за Бугарску компликована година, а њихова намера је била да у иностранству остану само неко време. Али отада до данас је неосетно прошло пуних 28 година.
Почетак је био тежак, јер је морала да учи француски језик буквално у ходу. Али језик уметности не зна за границе, а и свет у којем се нашла је био широко отворен за богатство различитих култура. Пре него што оде у туђу земљу Данијела је у Бугарској завршила Националну школу лепих уметности, а затим и Националну академију ликовних уметности, смер „Илустрација“. Године 1989. освојила је за њу веома вредну награду „Куће уметности за децу“ у Софији, за илустрације књиге „Једнорог“ Ирмелин Сандман Лилиус. Касније у њен живот улази сликарство. А у центру сваке њене приче увек је жена:
„Трудим се да покажем шта се дешава у нашој уобразиљи, у невидљивом свету унутар нас. Такође, идеје и ствари које жена воли и жели да прикаже спољашњем свету. Зато увек полазим од једног лица или женског лика а затим се трудим да пронађем додатне елементе који би показали шта се дешава у свести, у уобразиљи.“
Рад Данијеле Зекине као илустратора је подстиче да експериментише са различитим техникама и стиловима да би постигла жељену хармонију са текстом, захваљујући којој су нам књижице из нашег детињства омиљене. Црта тушем и пером, акварелом, темпером и оловкама у боји, користи гравиру и ствара занимљиве комбинације… Како се рађају њени реално-нереални ликови, у којима има пуно нежности и дубоке филозофије?
„Слике које стварам су за мене визуална поезија. Ја се у ствари трудим да средствима визуалног језика испричам малу поему“ – каже Данијела и додаје да воли да ради јутру, када је светло јаче, а казаљке полако откуцавају време до упадања сујете новог дана у кућу. Вани може бити сурова монтреалска зима, али је у атељеу сликарке увек топло и пријатно. То је време када је она сама са собом, рађају се нови ликови и нове композиције.
Две сфере у којима ради Данијела Зекина – сликарство и илустрација, су доста различите и свака од њих доноси изазове. Сликарство даје слободу машти и техници, док је илустрација повезана са одређеним оквирима.
„Код илустрације се мора пазити на сваки детаљ у тексту, јер дечја публика зна да примети и најмању нетачност.“
Иако живи далеко од Бугарске, Данијела Зекина стално одржава живу везу са домовином. Сваке године долази у Софију да би са својим супругом отворила заједничку изложбу или једноставно да би видела пријатеље и рођаке.
Превела: Албена Џерманова
Фотографиje: лична архива
Чим запада први снег, Веска Чернева се баца на посао и тако почиње да се рађа њена бела бајка. Помоћу најобичнијих маказа и папира до сада је израдила преко 5.300 раскошних снежних пахуља, што није пошло за руком још никоме на свету. У ствари, њен се..
Албански писац, преводилац и друштвени посленик Милена Селими, која је од јуна о.г. представник бугарске националне мањине у Одбору за нациоалне мањине у Албанији, потиче из мешовите породице – отац јој је Албанац, а мајка – Бугарка. Њена мајка – Јанка..
Бугарин Марин Григоров у првим је данима октобра препливао руту око њујоршког острва Менхетн. Водена траса је дуга 47 км и позната је под називом „20 мостова“. Ради се о најдужем регулисаном једнодневном пливању на отвореним водама на свету. Пливање око..
Након што је 23 године свог живота посветио Краљевској ратној морнарици, Британац Дарен Картер је 2013. године одлучио да се повуче из војне..