Незаборавни доживљај је бити у Копривштици у данима Сабора. Град и пољане у месту Војводенец претварају се у живописне и полифоне слике, живе, променљиве, невероватно лепе. Бугари и странци, извођачи или једноставно љубитељи народне уметности, једва чекају да виде и чују све – такмичарски програм и концерте, улицу заната, изложбе у дивним музејима из доба националног препорода Бугарске, уличне музичаре...
А становници Копривштице дочекују госте отворена срца.
„Веома смо срећни када су Сабори, јер Копривштица оживи, много нам је лепо! Готово сваки дом је отворен за госте, за старе и нове пријатеље. Радо причам о Саборима, волела бих да што више људи долази и ужива у лепотама нашег града“ – каже Рајна Кунчева, певачица из Копривштице, члан састава “Копришки бисери“, учесница свих Сабора народног стваралаштва у граду од 1971. године до сада, а уједно и најстарији представник домаћина.
„Мој отац је био чувени гајдаш, био је и први представник града Копривштице у историји Сабора. И мој деда је био познати гајдаш, сви у мојој фамилији певају и свирају. Често ме питају шта ме одржава у животу, а ја одговарам – рад и песме“.
Младен Урманов, који свира на баглами, такође јемеђу традиционалним учесницима Сабора у Копривштици. Има бројне награде, а остварио је и снимке за БНР. На овогодишњем издању Сабора освојио је златну медаљу:
„То је битна ствар у мом животу. Ако не дођем на Сабор, као да ме нема – каже он. – Ја сам обичан аматер, сам сам научио да свирам и задовољство ми је да изађем на сцену. Наша музика је карактеристична само за наше село Галàта (недалеко од Тетевена) и још неколико села у околини. Волео бих да некога научим да свира на баглами, ако треба даћу му своју багламу, само да научи свирати.“
Још није објављен званични списак лауреата 12. издања Сабора националног стваралаштва у Копривштици, али је међу њима сигурно и женска фолклорна група из села Припек (36 км од Крџалија). У региону са мешовитим становништвом, оно је једино село у којем живе само Бугари, каже Станислав Драмсозов, вођа групе и гајдаш. Иако је по занимању грађевинар, од 1984. године он ради са аматерима у читалишту.
“Изводимо изворне песме које смо научили од старијих људи. Певамо их и преносимо на младе генерације у нади да их оне неће заборавити.“
Златна медаља припала је и групи из села Паничери (у близини Хисарје). Представља је Бонка Крстева:
„Група постоји више од 40 година. Учествовали смо на многим фестивалима, а из Копривштице се увек враћамо са златним медаљама. Волимо да овде долазимо, овде је веома лепо, а најлепше је што добре бугарске песме оживљавају“.
Ове године је Копривштица окупила велики број извођача којима је дато место у Националном систему „Бугарска – живо људско благо“. Нисмо у стању да сада представимо све њих, али је БНР на Сабору имао импровизовани студио и наше колеге су снимиле нека од њихових извођења. Надамо се да ћемо касније имати прилику да вас упознамо бар са некима од њих. Један од тих извођача је Атанас Георгијев из села Стефан Караџово, у Странџанском крају.
Можете да чујете његово извођење.
По традицији, Сабор у Копривштици је и место где се састају истраживачи бугарског фолклора, уметници и извођачи из различитих крајева наше земље.
„Сабор у Копривштици негује бугарски дух, то је узбудљив догађај за све нас који се бавимо бугарском традиционалном уметношћу – каже познати кореограф Васил Герлимов. – То је мисија за људе који раде за Фестивал, као и за све људе у иностранству који воле наш фолклор – Бугаре и странце. Заиста је било веома тешко одлучити које ће групе наступати на два концерта (на отварању и затварању Фестивала). За селекцију смо били задужени ја, као координатор, и научници из Бугарске академије наука (БАН). Мислим да је испало веома лепо. Идемо даље."
На свечаном отварању смо видели и чули древне обичаје, праксе, песме и народне игре уписане у Унесков регистар, а на концерту 7. августа наступили су неки од добитника златних медаља које је одредило 6 жирија чији су чланови од јутра до мрака неуморно радили поред 6 сцена на пољанама у месту Војводенец. Међу њима су били научници са Института за етнологију и фолклористику са Историјским музејом, као и са Института за истраживање уметности БАН. Др Веселка Тончева каже:
„Национални сабор народног стваралаштва у Копривштици има скоро 60-годишњу историју. Имала сам срећу да будем на 6 његових издања прво захваљујући академику Николају Кауфману. Довео нас је још када смо били студенти да бисмо на лицу места видели о чему је реч, да не бисмо о том догађају само читали у уџбеницима. Све што сам видела и све оно што знам потврђује његов значај, тежину, размере за Бугаре, за носиоце традиције, али и за нас као истраживаче. Јер је у питању формат који се код нас афирмисао и који је УНЕСКО уписао као добру праксу. Нема другог таквог националног догађаја. Као члан жирија на првој сцени, видела сам толико радости, узбуђења… Народ негује обичаје. Видели смо овде традиције везане за свадбу, жетву, Ђурђевдан и др. Видели смо и доста младих извођача, што ме веома радује.
Ове године је Сабор леп. Наступи на сценама трајали су од јутра до увече – било је много људи. Бугарска је ту! Када смо састављали програм, трудили смо се да очувамо регионално обележје како би публика могла да чује фолклор из различитих наших фолклорних подручја – из Пирина, Тракије, северне Бугарске итд. Сабор у Копривштици заиста нуди предивну шетњу по Бугарској. И још увек има изненађења, оних мало познатих или до сада непознатих ствари… Запажа се ревитализација фолклора, јер су људи рекли: не желимо да га изгубимо, желимо да га очувамо и тако Копривштица има свој посебан значај.“
Превела: Албена Џерманова
Фотографије: Албена Безовска, БНР
У Бугарској се Игњатијевдан, односно Дан Светог Игњатија, прославља 20. децембра и обележава почетак божићних и новогодишњих свечаности. Према народном веровању, тај дан сматра се и почетком нове године. Нови почетак који стиже са Игњатијевданом наш..
Сваки од њих уноси топлину и изазива емоцију, јер је ручно рађен, јединствен је и непоновљив. А његови сребрнасти одсјаји нас враћају у детињство, када су зиме биле оштре и снежне, беле, а украс за јелку – од стакла танког као папир . У нашим данима..
Још у XVI веку, по описима западних путописаца, алва је била често посластичарско задовољство на нашим просторима . Међутим, бела алва, специфична за обележавање једног од највећих хришћанских празника, Белих поклада, носи посебан симболички значај...