Већ 23 године заједно у сваком тренутку, како код куће тако и на послу. Овако у једној реченици можемо сумирати живот Оливијеа и Митане Рош. Упознали су се у Француској, али су као место за живот и свој породични француски бистро изабрали Софију. Од свог оснивања, бистро је једном променио адресу, а данас се налази у срцу једног од најлепших делова Софије – старог јеврејског кварта који је смештен иза зграде Софијске минералне бање. Готово на свакој згради, историја је овде оставила унутрашњи, али и вањски печат. Нажалост, мало је оних које су реновиране и које се редовно одржавају: 

„Ми смо људи који овде раде и ту смо пронашли своје место, али је пуно простора и зграда који су запуштени због небриге, неодговорности и немара њихових власника. Чак је и део зграде у којем се налази наш бистро у ужасном стању. Овај део је у власништву општине. Већ годинама општина се не стара о томе да ово место учини пријатнијим и да се оно рационално користи. У кући поред нас налазио се најстарији софијски ресторан – „Гамбринус“ који је до 90-тих година постао омиљено место хиљада људи. Тренутно у тој згради не живи нико, а код нас свраћа много људи који нам кажу да су били муштерије, а неки од њих су чак и радили тамо.“

До пре 20 година на месту данашњег бистроа налазио се ресторан. Ту је била смештена чешка пивница, на коју сећа један цртеж из Прага који је сачуван на зиду у малој сали на доњем спрату.

Митана признаје да, у време када су пронашли овај простор, око њих није било толико радњи.

„Вероватно је иницијатива „КвАРТал“ привукла много уметника који су овде отворили своје атељее. Недостаје синергија између свих нас који овде живимо, а иницијатива је веома добра, само што захтева дугорочно, одрживије размишљање и напоре да се укључи што више људи – објашњава Митана, као особа која не само да живи, већ и ради у кварту који је домаћин омиљеног престоничког фестивала који утврђује своје позиције. – „То се не односи само на овај кварт, већ и на све остале. Међутим, осећај заједништва није нешто што некоме преко ноћиможеш усадити у главу, иако сматрам да смо Оливије и ја, заједно са нашим комшијама, које живе и раде око нас, успели да то постигнемо“.

Као један такав пример, ова дама наводи један мали, али важан детаљ којим би желела да обогати свој лични однос према свакој муштерији која прекорачи праг њеног локала – ручно израђене новчанике у којима ће носити рачуне.

„Однедавно у комшилуку имамо једног младића који израђује торбе и новчанике од рециклираних материјала. Размишљам да од њега поручим новчанике у којима ћу носити рачуне нашим муштеријама. А наша комшиница Надежда Георгијева нацртала је слику коју користимо као визуелни идентитет ресторана. Односно, све што је потребно да на један елегантан начин однесем рачун, могу набавити у кварту. Према комшијама треба да се односимо као према људима са којима можемо да се допуњујемо, а не као према онима који су нам конкуренти.“

Породица има два сина. Старији који је већ пунолетан љубитељ је рагбија, а млађи, једанаестогодишњак, желео би да се бави нечим од чега може „направити паре“, кроз смех признаје његов отац. Барем за сада, идеја о томе да наследе родитеље у ресторану ниједном од њих није блиска, али иду стопама својих родитеља када је у питању добар укус, јер су љубитељи домаће хране.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиje: лична архива