Трећег дана по Божићу – 27. децембра, православна црква и верници молитвено се сећају Светог првомученика – архиђакона Стефана, првог хришћанина који је пострадао за Христову веру.

Као што је забележено у његовом житију, Стефан је био усрдан у својој служби. Он је један од првих седам рукоположених ђакона. Могао је да чини чудеса – полагао је руке на болесне и исцељивао их. Био је међу најревноснијим следбеницима учења. Видевши како се све више људи обраћа на хришћанство, јеврејске вође су одлучиле да учине све што је у њиховој моћи да то спрече. Оклеветали су Стефана, окренули руљу против њега и одвели га пред Синедрион на суђење. У одбрани вере ушао је у спор са вођама, оптужујући их да су убили Спаситеља. Бесни због његових речи, извели су га ван града, где су га каменовали до смрти. Све време архиђакон се молио да Христос прими његов дух. А последње речи су му биле молитва за његове мучитеље: "Господе, не узми им ово за грех!" Међу најразјаренијима у гомили био је младић по имену Савле, који је касније примио хришћанство и постао ревносни проповедник – апостол Павле. По предању, Богородица се молила за Стефана, посматрајући издалека његово мученичко страдање.

Св. Стефан је заштитник многих бугарских цркава, укључујући и једну од светиња борбе за независност цркве – Гвоздену цркву Светог Стефана у Истанбулу.

У народној традицији не постоје неки посебни обреди везани за Стевањдан, бар у радовима првих бугарских етнографа, који до данас служе као полазиште за истраживање нашег празнично-обредног система. Без обзира на то, Стевањдан се дочекује славском трпезом, која је обавезна у домовима оних који на овај дан славе имендан – Стефана, Стефане, Стефке, Венка, Стојана, Стојка, Стоичка, Стоимена и свих имена која су од њих настала. Служе се јела од меса – свињетина са киселим купусом, пите. На Стевањдан млади посећују своје старије рођаке, кумове итд.

То је уједно и последњи празник у години који „затвара” божићни циклус. Нека је свима срећан и благословен!

Саставила: Албена Безовска

Превод: Свјетлана Шатрић