Рат, мир, страх, скромност, емпатија, љубав речи су које су се током протекле 2022. године најчешће вртеле у главама и вокабулару људи.

Емпатија, љубав и скромност су врлине које нас обликују као људе и као друштво, а током ове године у више наврата смо могли да их искажемо, на пример кроз однос према онима који беже од рата у Украјини и жртвама природних катастрофа у нашој земљи, или у случају 12-годишњег Сашка – аутистичног дечака из Перника који је 9 дана био у неизвесности, али су га добровољци пронашли у шуми – који нам је дао прилику да сами себи докажемо да можемо бити уједињени, одлучни и добри. Међутим, изгледа да је војни сукоб који већ 10 месеци пустоши територију Украјине још увек далеко од позитивног исхода, па ће речи попут „рата“ и „мира“ и током 2023. године наставити да оптерећују наше мисли.

Језик се као живо друштвено ткиво, какво је и само друштво, непрестано мења, а са њим и најчешће употребљаване речи. Медији често намећу речи које нису својствене нашем језику – каже Павлина Варбанова, креаторка популарног сајта за проверу правописа.

„Ове године ми се посебно чини да језиком доминирају тривијалне речи лишене било каквих специфичнијих стилских украса. По мом мишљењу, рат, гас и агресија су речи које су доминирале, а везане су за друштвено-политичка дешавања која су се одразила на језик медија, а самим тим и људи“.

Што се тиче наше жеље да језик употребимо као оружје да особу насупрот нас учинимо рањивиом, уместо да је охрабримо или подржимо, Варбанова је уверена да и сами стварамо напетост оним што говоримо:

„Мислим да наше друштво није само трауматизовано, већ и самотрауматизовано. Као да осећамо потребу да сами себе кажњавамо – објаснила је даље она.“ „Да додатно разоткривамо своје грешке и патње, оптерећујући и себе и оне око себе.“

Тања Димова, колегиница из програма „Христо Ботев” БНР, размишља о вредности и снази речи и језика:

„Ако уистину спознамо тежину и значење које речи носе, користићемо их онда када су нам потребне и на начин на који су нам потребне. Знаћемо да је све до тога шта говоримо, како то говоримо и коме. Научићемо да поштедимо једни друге онда када пустимо да речи утихну јер су, можда, сувишне. Непрестано се боримо против себе и других не размишљајући о томе зашто и коме је то потребно.“

Радећи као сценариста и новинар, она много више размишља о поруци коју жели да пренесе гласом у етеру радија и кроз сижее у ограниченом временском оквиру документарног филма.

„Документарац захтева од вас да будете што је могуће реалнији и објективнији. Лична креативност се манифестује у самој чињеници да је то ваш поглед на информације. Не могу побећи од романтизма који носим у себи.“

„Верујем да не постављам толико актуелна питања колико она која дотичу срце. Одувек сам знала да је оно што радимо на радију сарадња. Постајемо истомишљеници са нашим саговорницима, са којима реч претварамо у музику уз коју би слушаоци могли да заплешу. У сценаријима за документарни филм – музика добија своју визију. Зато је важно размишљати о томе како рећи праве речи које од те визије неће ништа одузети, већ ће је допунити и потпомоћи“.

Причајући све ово уз карактеристичан сјај у очима, Тања се неосетно претвара у оличење речи ентузијазам:

„У речи ентузијазам, осим усхићења и заноса, постоји и интроспекција и чињеница да је Бог у нама. И шта више можемо да тражимо од тога да Бог буде у нама и са нама? Ако је тако, треба да будемо испуњени надом, да волимо, да помажемо једни другима, да саосећамо, делимо, да будемо истински људи. Зато мислим да је ентузијазам оно што нам често недостаје и да је то реч која би требало да буде реч како 2022. тако и сваке наредне године“.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Pixabay, БНР, архива