Деца без пратње која беже од рата, насиља и сиромаштва, често се придружују мигрантским караванима и прелазе границе у потрази за срећнијом судбином у нечијој далекој земљи. Нека имају срећу да буду успешно интегрисана и настављају живот у окружењу подршке. Међутим, многа се деца сусрећу са другим злом, постајући жртве трговаца људима и кријумчара.

„Избијањем рата у Украјини, слика у нашој земљи се доста променила, пошто смо до тада углавном примали децу из земаља Блиског истока и Авганистана“, каже Кристина Гологанова, социјални радник и председник фондације ReachOUT („Ријчаут“).

Према подацима Високог комесаријата УН за избеглице и УНИЦЕФ-а, прошле године скоро 52.500 украјинске деце и још 5.000 деце из других земаља потражило је заштиту у Бугарској. Најдраматичнија је ситуација деце која долазе сасвим сама – без родитеља и старатеља.

„Брига о деци избеглицама није иста – наставља Кристина Гологанова. – Нажалост, још увек немамо функционалну процедуру и све се одвија „на парче”, док у земљама ЕУ, које се такође суочавају са потешкоћама, постоји јасан систем за пријем деце избеглица и њима се пружа иста брига као и деци у самој држави“.

„У Бугарској ова деца бивају смештена углавном у две тзв. „безбедне зоне” у прихватним центрима за избеглице у софијским стамбеним насељима „Овча купел” и „Војна рампа”, одакле... нестају”, додаје Кристина Гологанова. Према њеним речима, од избијања грађанског рата у Сирији 2011. године на хиљаде деце је изгубљено уз помоћ кријумчара и трговаца људима, јер држава није одмах успоставила контакт са њима и није им обезбедила безбедно окружење.

„Нестају, јер немамо капацитете да се о њима бринемо – каже адвокат Дијана Радославова, оснивач Центра за правну помоћ „Глас у Бугарској”.”

Према Дијани Радославовој, веома су важне прве две недеље у којима деца бивају смештена у безбедне центре. У ствари, брига о њима треба да започне већ од првог тренутка.

„Окупљена на једном месту, та деца постају лаки плен за кријумчаре миграната, трговце људима и само их треба охрабрити да крену“, додаје она. – Највећи изазов за дете је да се одупре и да не крене.“

„Иначе, ова деца у колонама људи са ранчевима напуштају прихватне центре и кажу „збогом“, јер се више никада неће вратити. То су конвоји деце које ми пропуштамо и за које затварамо очи” – наводи адвокат Радославова.

Спас је у обезбеђивању безбедног окружења, похађању одговарајуће школе и низу других корака које је, на пример, начинио дечак који је годинама уназад смештен у Центар за смештај деце и младих породичног типа у Пазарџику, а данас је на кључној позицији у великој компанији намештаја у граду. Али да овај случај не би био срећан изузетак, нама је на првом месту потребна свеобухватна миграциона политика, категорична је Дијана: 

„За нас је миграција још увек претња и одбијамо да њоме управљамо. Тренутно реагујемо на два главна начина – појачавамо заштиту границе уз одговарајуће мере и затварамо очи и пропуштамо огромне масе људи кроз нашу територију на путу ка Западној Европи.

У највећем прихватном центру за избеглице – у Харманлију, у близини турске границе, број избеглица које траже азил је већи од оног у центру у Софији, али тамо чак не постоји безбедна зона за децу. Реч је о 3.200 људи у 2021. и 2022. на годишњем нивоу – половина њих нису дечаци од 16-17 година и за њих нема сумње да су деца. Осим тога, повећава се број девојчица.”

Пре неколико месеци у Бугарској је формирана Радна група за израду националног механизма координације за рад са малолетницима без пратње. Адвокат Радославова је одбила да прогнозира да ли ће бити резултата рада ове групе, али апелује на све грађане да преиспитају свој однос према деци коју срећемо на аутобуским стајалиштима, у метроу, у тржном центру.

„Нажалост, гледамо на њих као на претњу – признаје она. – Ипак, не треба их жигосати, јер мигрант није криминалац. Миграција је веома позитивна покретачка снага човечанства – она није само везана за избеглице, већ и за тражење посла, стварање бољих услова живота. А Бугарској су потребни људски ресурси и ово је један од начина да их добије. У нашем интересу је да деца која остану овде, буду интегрисана на прави начин, а не да буду изолована“.

Извор: Интервјуи Мире Христове из програма “Христо Ботев” БНР

Текст: Дијана Цанкова

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: Reachout.bg, програм “Христо Ботев” БНР, Центар за смештај деце и младих породичног типа у Пазарџику, „Глас у Бугарској”, БГНЕС