Пре тачно годину дана, руски председник Владимир Путин у свом телевизијском обраћању је најавио почетак „специјалне војне операције“ у Донбасу у циљу заштите народа од тортуре и геноцида кијевског режима. У минутима које су уследиле изведени су тешки артиљеријски напади у областима Доњецка и Луганска, испаљене су ракете на све важне војне објекте на најмање пола украјинске територије. И тако се у рано јутро 24. фебруара, у Европи, први пут после више од 70 година, баук рата вратио у свој својој величини.

Украјински и руски војници већ 12 месеци боре се једни против других, а највећу цену плаћа народ.

„Украјине, каква је била 2021. и пре тога, више нема. Њена граница са Русијом дуга је 2.000 километара и у наредних 10, 20 или 30 година тешко да ће тамо бити мира. Украјинци морају то да прихвате и да живе у страху и стрепњи“, каже нам Андреј Николов, који је рођен и одрастао у Одеси, али већ шест година његов дом је Софија. Каже да је ситуација за Бугаре у Украјини тренутно веома тешка:

„У области Одесе живи доста бесарапских Бугара, они немају струју и друге ствари, али као да им је мало „лакше“. Постоји велика заједница која живи на окупираној територији на Азовском мору, у Бердјанску, и од тамо стижу веома лоше вести, јер су они који су прешли на украјинску територију већ остали без својих домова, у њих су се уселили непознати људи, не знају шта ће бити са наставом на бугарском језику, вероватно још није обновљена“.

Андреј признаје да је пријатно изненађен огромном великодушношћу коју Бугари показују према Украјинцима од 25. фебруара наовамо, у виду помоћи и добровољног рада.

Наш саговорник прави аналогију између садашњости и прошлости, пошто је његова породица искусила избеглички живот – његови преци су избегли из Отоманског царства, а садашњи бесарапски Бугари поново су приморани да беже, овога пута због Русије.

Од самог почетка рата, Андреј се трудио да буде од користи украјинским избеглицама у Бугарској којима је била потребна помоћ и подршка. Због тога је основао Ситуациони центар „Отворена врата“ којем је од 24. фебруара 2022. године до данас посветио сво своје време и енергију.

„Очекивали смо да ће ситуација бити још тежа, јер смо мислили да Украјина неће моћи да се одупире агресору толико дуго и успешно. Очекивало се да ће у Бугарску стићи 500.000 људи, али то се није догодило“, каже нам Андреј. Према подацима Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице од октобра прошле године, у Бугарској се налази 54.579 украјинских избеглица.

Од почетка рата, Центар је помогао хиљадама избеглица које су стигле у нашу земљу. Николов има дугорочни план развоја Центра, са перспективом од најмање 10 година:

„Наше деловање овде убудуће ће првенствено бити усмерено на интеграцију Украјинаца и њихово укључивање на тржиште рада. Хуманитарни рад биће стављен у други план. Наша активност се развија у три правца – културна интеграција, психолошка и кризна подршка и образовање. Важно нам је да не изгубе везу са завичајем. Да им покажемо да и у Бугарској имају могућност да се реализују. На трећем месту, али не и најмање важно, је образовање. Због тога радимо на изградњи прве бугарско-украјинске средње школе“.

Осим тога, центар сарађује са Заводом за запошљавање и помаже Украјинцима који траже посао у нашој земљи.

„Наш задатак састоји се у томе да Украјинце упутимо на послодавце у разним областима, али највећу препреку им представља знање језика“, објашњава Андреј.

• Манол Пејков и кампања „Генератори за Украјину“

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: ЕПА/БГНЕС, Facebook /@SituationalCenterOpenDoors, Facebook / Andrey Nikolov