Као мали је слушао породичну легенду о Левском и у машти цртао слику која је одисала снагом, храброшћу и непокољебљивошћу.

Године 1971. је сликар Алцек Мишев прешао Гвоздену завесу како би могао да ствара слободно – право које му је било ускраћено у домовини. Бежећи из Бугарске, Мишев је ризиковао да умало буде погођен метком на југословенско-италијанској граници. Уз помоћ успомена и слика из детињства, Алцек Мишев данас често предузима имагинарна путовања у своје родно место.

„Мој прадеда Иван је био зограф, али је такође правио и тзв. шарене таљиге за турску војску,“ прича Алцек Мишев који већ дуге године живи у италијанском градићу Акуи. „Тако је имао прилику да нешто више сазна о плановима непријатеља и преносио је информације Левском кога је крио у бачви у својој кући у Кочеринову. Ово је мени и осталим унуцима говорила моја бака. А мене је као дечака највише инпресионирало то што је један црквени сликар ушао у улогу шпијуна и правио завере и комитете. Када је деда Иван ухапшен, власти су вршиле притисак на њега да прими ислам. Међутим, он је четворицу кадије упитао, на турском: „Шта је јаче – истина или вера?“ А оне су се само међусобно погледале одушевљене концептуалним размишљањем мог прадеде, након чега су га пустиле, одбивши да га пошаљу у заточеништво у Дијарбекир. Ово је наша породична прича о Левском, која је део наших успомена, наслеђе које се чува четири генерације.“

Слушајући приче о свом прадеди Ивану Зографу, иконописцу, а након Ослобођења и политичару, сликар је убеђен да је управо његова бака на неки начин предодредила његов професионални позив. Она је својим причама хранила његову машту подстичући га да ствара слике а тражила је да јој сваког дана покаже по 20 цртежа. У свом најстаријем унуку она је видела наследника зографа који је насликао део зидних слика у Рилском манастиру.

„Деда Иван је, за разлику од мене, био и друштвени посленик,“ наставља своју причу Алцек Мишев. „Након Ослобођења Бугарске, дуге године је био председник сеоске општине и као такав је изабран за народног посланика у првом сазиву Народног собрања. Такође, он је иницијатор формирања првог огледног добра, а у те сврхе је из Беча набавио топ против града. Друга занимљива чињеница је да је био изопштен из цркве, али не зато што није био верник, већ због тога да је добио земљу која је претходно била у власништву Турака, који су напустили село Кочериново, и поделио ју је сиромашним сељацима. Међутим, то се није допало оближњем манастиру који је вероватно хтео да узме скоро цело подручје у својој близини и тај гест га је коштао много.“

Тежња за слободом је инстинкт који не условљавају околности под којима је човек имао срећу или несрећу да се роди, сматра наследник црквеног сликара.

„Слободу можеш насликати посматрајући живот око себе или када имаш прилику да учиниш нешто добро за друге,“ каже он. 

• Алцек Мишев „прескочио“ Гвоздену завесу и постао део светске авангарде

Слобода је и када можеш да својим питањима покренеш расправу о већ давно утврђеним постулатима. На пример, да ли се једна верска композиција, коју је локално становништво наручило за сеоску цркву, може дефинисати као савремена уметност. „То ми се већ двапут догодило – да ли је то слобода?“, пита уметник који је за два суседна села насликао Светог Георгија и Свету Ану. И сам себи одговара: „Мислим да јесте.“

„Духовност је скривена у великој хиљадугодишњој уметности,“ убеђен је Алцек Мишев. „Пратећи модерне токове, ми верујемо да пошто се ствари развијају, морамо да заборавимо на оне из прошлости. Али пошто смо према хришћанству створени и постојимо по Божјој вољи, ја под старе дане све више тежим ка оним трајним, вечитим вредностима,“ рекао је у на крају нашег разговора Алцек Мишев.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографиjе: culture-mfa.bg, nationalgallery.bg, Facebook / UniArt Gallery