У раним сатима на дан обележавања 105. годишњице оснивања Црвене армије 61-годишњи мушкарац је у знак протеста против рата Русије у Украјини разбио плочу Споменика Совјетској армији у Софији. Уместо да буде санкционисан за вандалски чин, починилац се претворио у медијску звезду, плануле су русофобске страсти. 

Окупљене око идеје о уклањању споменика, политичке партије су виделе згодну прилику за предизборни пиар и уједињење идеолошких противника. Брзо су у Скупштини града Софије прикупљени гласови и донета је одлука о премештању споменика у Музеј социјалистичке уметности. На дан гласања стотине Бугара се окупило испред споменика и зграде Скупштине града, да би се супротставили донетој одлуци. Њихов главни аргумент је био да ово није споменик Русији већ споменик Црвеној армији, захваљујући којој је Европа ослобођена од нацизма.

„Тада је СССР био савезник САД и Велике Британије – истиче Вања Григорова, економски експерт. – Не разумем како општински одборници у глави спајају поштовање према САД и одбацивање Споменика Совјетској армији. Таквих споменика има у целој Западној Европи, јер је улога Црвене армије у цивилизованом и демократском развоју Европе неспорна. Без Црвене армије не би било Европске уније. Друга ствар која се мора знати је да огроман део Трећег украјинског фронта, који улази у Бугарску, чини око 180.000 украјинских војника. Зато питам противнике споменика против кога они воде овај рат? Против САД – савезника СССР у Другом светском рату, против Украјине, која је учествовала у саставу Црвене армије, или спроводе геополитичке интересе одређене земље?

Вања Григорова је такође нагласила да се политичари боре против споменика више од 30 година и позвала оне од њих који тврде да могу да управљају одговорно и са бригом о бугарским грађанима у земљи, да се фокусирају на реалне проблеме наших суграђана и забораве на псеудолиније поделе".

Према историчару Војну Божинову, ово са спомеником је политички потез који, међутим, може изаћи ван контроле:

„Искрено мислим да су неки наши политичари „нагазили гас“ због избора. Надајмо се да ће се после избора опаметити, али нажалост „дух је већ изашао из боце“. Судбина споменика ће се за многе наше политичаре са десног спектра претворити у политичку жваку. Фашизам се враћа у виду неких вредности и као схватање да сви морамо да будемо једнаки у испуњавању тих вредности, кроз унифицирање свега  – мишљења, ставова...“

Сличан је став учитељице Миле Манолове:

„Уклањање споменика значи заборав свега што је било у време Другог светског рата и повратак фашизма. Забранили су све руско. Забранили су емитовање руских телевизија и питам се - где ће бити ломача руских књига које ја поседујем? Желим да чујем и видим обе стране и да извучем своје закључке, а не да ми неко диктира шта да мислим, шта да читам и шта да радим. А очување историјског памћења је важно за наш опстанак као народа. Народ без памћења није народ“.

Није мало Бугара који су против уклањања споменика а изражавају неутралан став, као што је Марија Бункин, теолог по образовању:

„За мене је важно да памтимо све што се десило – онакво какво јесте, без пропаганде, без искривљавања истине. Уклањање споменика је за мене вандализам. Споменици морају остати такви какви јесу, да бисмо ми и наша деца памтили шта се догодило и да тако градимо нашу будућност“.

А док противници споменика сматрају да је он мрачан симбол тоталитаризма који даје погрешно тумачење наше прошлости, историчари попут проф. Дарине Григорове истичу његово значење како за садашњост, тако и за будућност:

„Споменик Совјетској армији није само симбол победе над нацизмом. Не смемо заборавити да је он споменик који обележава и сећање на холокауст Јевреја, Словена, Цигана и ЛГБТ особа и мало је чудно да Бугарска, која је захваљујући Бугарској православној цркви, друштву и власти спасила своје Јевреје жели да сруши споменик Црвеној армији која је ослободила Јевреје из концентрационих логора. Чудна је то логика, да не кажем перверзни заборав. Млађим генерацијама се сугерише да је то споменик комунизму, али се не прича о томе шта би било да Црвена армија, у којој су учествовали и Бугари, није победила. То је део наше историје и наше победе“.

Фотографије: БГНЕС, Дарина Григорова, лична архива

Превела: Албена Џерманова