У суботу, осам дана пре великог хришћанског празника Васкрсења Христовог, Црква обележава дан када је Спаситељ васкрсао Лазара из Витаније. Син Божији за живота је често посећивао његов дом, а када се Лазар тешко разболео, његове сестре Марта и Марија послале су вест Спаситељу, надајући се да ће он помоћи страдалнику. Христос, који је био у земљама с друге стране реке Јордан, стигао је, међутим, четири дана након смрти свог пријатеља, и затекао све како га горко оплакују. У својој тузи, Марта и Марија су замериле Исусу што није дошао на време. „Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене – живеће – ако и умре. И сваки, који живи и верује у мене, неће умрети довека.“, одговори Исус и оде до гроба где је био положен Лазар.

„У ствари, ове речи Господње из јеванђелског читања нас надахњују да ће нам вера у Христа, у Сина Божијег, дати наду у живот, вера у Христа ће нас избавити од смрти, и вера у Христа ће нас учинити и учесницима у слави Божијој“, напомиње отац Божидар Маринов из софијског Саборног храма „Воздвижење Часног Крста Господњег”. „Када Господ сазна да је Лазар умро, намерно одуговлачи, да би показао не само ученицима и Лазаревим ближњима, већ и народу у граду, као и свима нама који живимо миленијумима после тога, да ће нас чудо које ће учинити, уверити у васкрсење свих умрлих праведника и у ову дивну причу.“

Када Христос одлази на гроб свог покојног пријатеља Лазара, он плаче, али не због губитка, већ зато што види патњу људи и њихов бол за најмилијима које су изгубили:

„Он види тријумф смрти у свету, која није дело Божије“, напомиње отац Божидар. „Она је завладала и господари, трујући живот, претварајући га у бесмислени низ дана и неумољивих тренутака који су усмерени ка бездану. Али Бог нам је показао да чак и над смрћу постоји моћ, а то је Његова моћ. Сам Христос ју пројављује у заповести „Лазаре, изиђи напоље!“. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Тако, кроз чудо постаје немогуће не веровати, а свако ко верује у Бога и живи у Њему, односно испуњава Његове заповести, васкрснуће и неће умрети довека.“

Смисао понизности и прихватања, упркос видљивој и рационалној перцепцији, јесте да се препустимо Божјим рукама. А то, по речима оца Божидара, значи „да не само речима, него и вером у срцу и целим бићем, као Марта, кажемо: „Да, Господе, ја верујем“.

„Од тада па надаље Бог непрестано показује ствари за које се чини да су изван нашег разума, којим не можемо схватити сва чуда која је Он учинио, иако су људи тада живели са вером. Прихватали су, на пример, појаву анђела, исцељења од таквих болести које су тада биле неизлечиве, па чак и само Васкрсење, јер је у Јеванђељу записано да је Он васкрсао многе људе. Тада почињемо да се чудимо томе што се сам Бог у својој љубави и снисхођењу потчињава најстрашнијем – смрти. Тим поводом Господ каже: „И видећете друга чуда, о којима ваш разум није ни помишљао.“ Тако нас непрестано убеђује да је Богу могуће оно што је човеку немогуће.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: БГНЕС, БТА, vazdvijenie.bg