„Радозналост је само таштина; понајчешће желимо сазнати нешто само зато да бисмо о томе говорили“, рекао је француски физичар и филозоф Блез Паскал. Ова његова мисао изречена у XVII веку, добија нову актуелност са појавом друштвених мрежа и њиховим огромним утицајем данас на наш живот. Друштво је појаву друштвених мрежа, као и појаву осталих медија у историји – биоскопа, новина, радија и телевизије, дочекало са великим ентузијазмом. Међутим, веома брзо, попут радија, који је у Другом светском рату коришћен као средство за пропаганду, уместо да служе за зближавање људи оне су се претвориле у моћно средство за ширење пропаганде.

Уперивање прста на пропаганду никако није довољно за ефикасну борбу против ње, постало је јасно на форуму у Софији посвећеном дезинформацији у југоисточној Европи. Корени овог зла – пропаганде, сежу у недавној прошлости региона – подсетио је Георги Господинов, први бугарски писац, који је номинован за међународну награду „Букер“.

„У источноевропским друштвима то се десило, јер смо пола века били бомбардовани грубом пропагандом, иако су се неки од нас навикли на њу и згађени су њоме – каже аутор романа „Временско склониште“ и поставља логично питање: – Зашто данас, када већ познајемо ову  пропаганду, нисмо имуни на лажне идеологије?“.

„С једне стране, некада је пропаганда била лако препознатљива и неефикасна. С друге – створила је трајно неповерење у јавно говорење, неповерење у ставове наших државних институција. Комунистичка пропаганда је нестала, али је неповерење остало. Када се појавила реторика популизма и променио језик, одједном смо се нашли неспремни и збуњени. Снага укуса, за коју се претпостављало да смо развили као отпор у доба комунизма, изненада се сломила пред причама измишљотинама о томе да је Земља равна, да ће човечанство нестати након апокалипсе која ће ускоро доћи итд.“

Сигнали да такав начин говорења може бити не само смешан, већ и заиста опасан, нису закаснили. Један од њих је била пандемија Covid-19, када смо схватили да замагљивање истине може имати фаталне последице по физички опстанак човека. У фебруару прошле године уследио је рат у Украјини, чији је почетак, међутим, био предодређен годинама раније на тлу пропагандне трке. Нажалост, тако ће бити и дуго након што оружје утихне, јер, по речима Господинова, „пропагандни ратови увек трају дуже од правих ратова, и у њима се не потписују примирја, нити се војске распуштају“.

У подељеном друштву, чије су огледало управо друштвене мреже, различита гледишта која су у основи анализе сваког догађаја су у сталном сукобу и у процесу међусобног порицања.

Пандемија и рат у Украјини су нам то још једном показали, а ако је прво, бар за сада, под контролом, исход другог је и даље нејасан. А медији представљају друштву мешавину стварности и фикције. Ипак, пре или касније овај се сукоб мора окончати. Пре или касније почеће преговори између две земље, сматра новинарка и међународна аналитичарка Зорница Илијева:

„По мом мишљењу, то ће довести до нове конференције на Јалти. Доћи ће тренутак када ће САД, Русија и Кина наметнути почетак састанака на којима ће се тражити исход. Не кажем да ће се то догодити сутра, нити да ће се Украјина након евентуалног заузимања Бахмута урушити до те мере да прихвати услове Русије за мировне преговоре. А да ли ће се Украјина распасти или не, у којим границама ће наставити да постоји, зависиће како од исхода ратних дејстава, тако и од предстојећих преговора“.

Превела: Албена Џерманова

Фотографие: БТА, Ани Петрова - БНР, Pixabay