„А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“, каже свети апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима.Христово оваплоћење и врхунац Његовог искупитељског дела – Његова смрт и Његово Васкрсење – срж је хришћанског учења, које веру хришћана одржава живом више од два миленијума. У том смислу, Христово васкрсење је од суштинског значаја за хришћанску веру, јер мења статус кво у универзуму, уништава смрт како би дао живот у вечности. Љубав и свеопраштање тријумфују и сви су позвани на прославу за трпезом Божијом. Израз овог великог празника је Васкршња служба, на крају које су и они који посте и они који то не чине позвани да се причесте како би примили Бога у себе и сјединили се са Њим.

„Прекрасно је када знамо да смрт није страшна и да ћемо, као што се у пролеће сав живот поново рађа, и ми након смрти васкрснути, као Бог наш, за вечни и блажени живот у Царству Његовом“, напомиње Красимира Драгулева, дугогодишња наставница енглеског језика. „Зато, за православне народе највећи празник у години није Рођење Христово, већ Васкрсење Христово. То је обећање за све нас онога што долази, али наравно, под условом да живимо у Христу, не само да присуствујемо богослужењу и причестимо се, да запалимо свећу, већ и да примимо свету тајну Евхаристије. Да ли Га волимо, да ли верујемо у Њега? Вера у Њега значи проучавање Христовог учења и искуство Свете Евхаристије, уз покајање, саосећање и тежњу ка обожењу. То је Васкрсење Христово! Због тога је тако предиван и свеобухватан празник.“

Васкрсење се назива празником над празницима, јер нема веће радости од победе над тамом и страдањем. Вера у Васкрсење и вечни живот је сила која верницима помаже да прођу кроз искушења без бола и горчине у души. Оно што одликује правог хришћанина је потпуно одсуство злобе и зависти, као и то да се упркос личном страдању може радовати заједно са другима. „Ово је, рекао бих, знак самоодрицања, сличног Христовом“, напомиње отац Борис Борисов из софијског храма „Свето Преображење“ и додаје:

„Сви пролазимо кроз нека тешка искушења, тешке тренутке и овде морамо да се осврнемо на Христов крст и на Његово светло Васкрсење, које нам показује смисао страдања. То је нешто што не можемо у потпуности разумети, наравно, чисто рационално, али ипак највиши смисао страдања јесте да се усавршавамо. Као злато у ватри, да се у огњу страдања радујемо заједно са људима око нас, којима се у том тренутку дешавају радосни догађаји, да сачувамо своју људскост, да можемо великодушно да се уздигнемо – то је такође веома важно.“

По речима оца Бориса, сваки човек у неком тренутку свог живота пролази кроз тешка страдања и губитке, ради се о томе да понесемо свој крст као учешће у свом спасењу, да бисмо имали удела у Христовом васкрсењу:

Као што је Исус Христос рекао: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“. Црква нашу пажњу усмерава управо на ове истине, да то што смо Христови следбеници није нешто што се само по себи подразумева, већ морамо томе стално тежити и тако себе терати“, напомиње отац Борис. „То значи да се у унутрашњој борби боримо са својом себичношћу, са својим меркантилизмом, са својом исквареношћу и слабошћу карактера, да бисмо се уистину могли што више приближили Богу, да бисмо му се уподобили, што и јесте циљ хришћанског живота.“

• Васкрсење Христово отвара духовне очи

• Исусово ускрснуће – симбол вечитог пребивања у љубави

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: Дарина Григорова, лична архива