1. јуна, поводом Међународног дана деце у Галерији „Б`лгарија“ Бугарског културног института у Риму приређена је изложба дечјих цртежа „Природна чуда Бугарске“ . Инспирисао их је конкурс дечјих цртежа под насловом „Природна чуда Бугарске“ који је организовала Бугарско-италијанска културна организација АИБИА “Бугари у Абруцу” у сарадњи са Бугарском допунском школом ”Булгарина” у граду Пескари. У Међународној манифестацији, која је пре две године, у доба пандемије коронавируса, одржана под патронатом амбасаде Бугарске у Риму, учествовало је преко 200 деце из Бугарске и бугарских допунских школа у свету.

„У оном тренутку, када је свет био затворен због пандемије, тај конкурс је био, а и сада је, духовна порука бугарској деци, израз вере у њихов стваралачки таленат и наде за Бугарску…. Присутни су били задивљени интерпретацијом и јединственим идејама наших малих великих уметника“, изјавила је Радио Бугарској Росица Лазарова-Сбараља из организације АИБИА и наставила своју причу о изложби дечјих цртежа у Риму:

„Галерија је била пуна гостију и пријатеља. Лично ја сам била веома изненађена доласком великог броја младих људи – Бугара и Италијана. Међу њима је био и млади фотограф и редитељ Борис Славчев, који је познат по свом филму „Завет Бориса Христова“. Сви су били импресионирани бојама и сижеима цртежа наше деце. Привукли смо пажњу многих Италијана који су изразили жељу да посете Бугарску – не само због наших црноморских летовалишта, већ и да виде наше величанствене планине, наше пећине, живописну клисуру реке Арде, Скопске пирамиде, Крушунске водопаде и многа друга магична места на нашем поднебљу. Захваљујући деци, стекли смо многе нове пријатеље, а ово је највећа награда за све нас – организаторе и учеснике“ – каже Росица Лазарова-Сбараља за Радио Бугарску и додаје: „Ово нису професионални цртежи, али у себи носе дечју жељу, инспирацију и осећај припадности“.

И данас се она сећа првих цртежа за конкурс који су послали ученици Бугарске допунске школе „Христо Ботев“ у шпанском граду Торенту и веома активног учешћа деце из Бугарске допунске школе „Иван Вазов“ у Паризу. Наставница бугарског језика у школи у главном граду Француске Јанета Димитрова је за наш радио изјавила:

„Деца су цртала са великим задовољством и два наша ученика су се пласирала на водећа места у конкурсу. Касније смо у школи добили дивне календаре са цртежима деце из целог света. Било је то велико узбуђење за све нас, а Уфук Самет, ученик, чији је цртеж под називом „Долина ружа“ укључен у календар, је био веома поносан. Заиста је то сјајна иницијатива и веома сам срећна што данас дечје цртеже може видети више људи“.

„Теме везане за Бугарску увек код наших ђака изазивају велику радозналост и интересовање, јер они желе да сазнају више о својој домовини“, каже још Јанета Димитрова.

 „Ми, који живимо у иностранству, имамо посебна осећања према Бугарској. Можда зато што нисмо оптерећени свакодневним проблемима са којима се суочава наша земља. Деца у дијаспори повезују Бугарску пре свега са баком и дедом, са родбином тамо, са својим доживљајима у току школског распуста, са лепом природом… Она свакако много више од наших сународника, који живе у Бугарској, цене оно што виде једном или два пута годишње. Њихови родитељи се труде да им покажу што више од наших чаробних места, како би деца знала своје корене. То је и смисао бугарских допунских школа“, наводи Јанета Димитрова.

Трагање за коренима и осећај поноса на домовину не познају географске границе. То доказују и деца која похађају Центар за уметност, културу и образовање у Софији којим руководи Елеонора Асенова. У доба пандемије коронавируса један од родитеља јој је рекао за конкурс „Природна чуда Бугарске“ и Елеонора је одлучила да малим сликарима постави задатак да нацртају најзанимљивија места у нашој земљи која су посећивала.

 „Конкурс је био провокација да виртуелно и у својој машти прошетамо Бугарском и видимо какве дивне кутке имамо. Деци много значи оцена људи који нису из њиховог окружења“, објашњава Елеонора Асенова.

Изложби „Природна чуда Бугарске“ је стигао позив за гостовање у италијанским градовима Ричионеу и Милану, а највећа жеља Росице Лазарова-Сбараље је да дечји цртежи рађени у изолацији, само према фотографијама и уз пуно емоција, буду приказани и у Бугарској.

Фотографије: лична архива

Уредила и превела: Албена Џерманова