22. септембра 1908. године, три деценије после Руско-турског рата од 1877-1878. године, који је за нашу земљу био ослободилачки, Бугарска је прогласила своју независност од Османског царства. Међутим, независност о којој су Бугари дуго сањали није се одмах остварила, јер је Санстефански мировни уговор од 3. марта 1878. године, којим је окончан рат и бугарска држава обновљена у њеним исконским етничким границама, у ствари, био формалан.

• Дан Ослобођења – између дијаманата и пепела историје

Права судбина Бугара решена је неколико месеци касније, када су‚ вођене својим интересима на Балканском полуострву‚ европске велике силе на Конгресу у Берлину ревидирале тај уговор. 13. јула 1878. године потписан је Берлински уговор, снагом којег је обновљена бугарска држава распарчана и подељена.

Кнежевина Бугарска, мала држава која је обухватала северну Бугарску и подручје око Софије, остала је вазална султану. Источна Румелија је постала аутономна покрајина Османског царства. Македонија и друге територије насељене Бугарима враћене су Османском царству. Бугарски народ је скрхан одлуком донетом у Берлину. Борба за национално уједињење и независност постала је главни циљ младе бугарске државе током првих деценија њеног постојања. Уједињење Кнежевине Бугарске и источне Румелије 6. септембра 1885. године је био први корак у том правцу. Следећи корак – проглашење потпуне независности од Османског царства, био је могућ тек 1908. године.

Бугарска је на међународном и унутрашњем плану била у неповољном положају. Још увек зависна од Високе порте, трпела је низ ограничења. Иако већ слободна, остала је једина држава на Балкану, која још увек није добила своју потпуну независност. Током година се више пута размишљало о проглашењу независности Бугарске, али је то постало могуће тек 1908. године, када је избила Младотурска револуција. Она је ослабила Османско царство које је било преокупирано унутрашњим проблемима.

• Дан бугарске независности

Управо тада је Аустроугарска одлучила да анектира Босну и Херцеговину, која је била под турским суверенитетом, али у стварности, под аустроугарском окупацијом и тако прва прекршилаБерлински уговор. У то време је избио штрајк у западној концесионој компанији „Источне железнице“, која је пословала и у вазалним државама Османског царства, и паралисао саобраћај у целој јужној Бугарској. Постојала је општа слабост османског режима и млада бугарска дипломатија није пропустила да искористи ову ситуацију. Влада на челу са Александром Малиновим је убедила бугарског кнеза Фердинанда I да прогласи независност Бугарске.

За место проглашења независности изабрана је стара бугарска престоница Велико Трново. Кнез Фердинанд, који је 22. септембра 1908. године примио титулу „цара Бугара“, је прогласио независност Бугарске у храму Светих четрдесет мученика Манифестом, који је затим прочитан и пред народом на историјској тврђави Царевец. Овим чином је практично стављен крај последњим вазалним везама са Османским царством.

У тонском архиву БНР чува се снимак глумца из Великог Трнова Саве Димитрова који је 17 година на Дан независности Бугарске наступао у улози кнеза Фердинанда и читао манифест којим је проглашена независност бугарске државе.

„19. фебруара 1878. године раскинули смо ланце ропства који су вековима стезали некада велику и славну Бугарску. Отада до данас, пуних 30 година, бугарски народ, непоколебљиво веран сећању на народне борце за слободу и надахнут њиховим заветима, неуморно ради на уређивању своје лепе земље и под мојим руководством и руководством преминулог кнеза Александра, претворио ју је у државу достојну да буде равноправни члан породице цивилизованих народа. Одувек мирољубив, мој народ данас жуди за културним и економским напретком. У том погледу ништа не сме спутавати Бугарску, ништа јој не сме бити препрека у постизању благостања. Таква је жеља нашег народа, таква је његова воља, нека буде по његовој жељи. Заправо, моју независну државу у њеном нормалном и мирном развоју ометају постављени ланци и када се формално из њих будемо извукли, више неће бити тог захлађења у односима између Бугарске и Турске, које данас постоји. Ја и мој народ се искрено радујемо политичком препороду Турске. Она и Бугарска, слободне и потпуно независне једна од друге, располагаће свим условима да створе и ојачају своје пријатељске везе и приону на рад у интересу свог мирољубивог унутрашњег развоја. Одушевљен тиме и да бих изашао у сусрет потребама државе и жељи народа, уз благослов Свевишњег, проглашавам уједињену 6. септембра 1885. године Бугарску независним Бугарским царством и заједно са својим народом дубоко верујем да ће овај мој чин наићи на одобравање Великих сила и саосећање целог просвећеног света. Живела слободна и независна Бугарска! Живео бугарски народ!“, каже се у Манифесту о проглашењу независности Бугарске.

Независност Бугарске, која је свечано проглашена у Великом Трнову, обележена је широм земље већ истог дана. Посебно свечано прослављена је она у граду Бургасу, где је први пут изведена Химна независности чији је аутор Георги Шагунов – капелмајстор 24. пешадијског Црноморског пука. 

Међутим, химна је дуге године остала заборављена… све до почетка новог миленијума, када је пронађена у архиву Шагунова.

• Химна независности створена 22. септембра 1908. г.

Признавање независности Бугарске је дугачак процес на којем раде све владе Бугарске после ослобођења земље од османске владавине. Након сложених преговора 6. априла 1909. године, Висока порта је званично признала независност Бугарске. Тако је наша земља 30 година после свог ослобођења постала равноправна осталим европским земљама. Године 1998. је 22. септембар проглашен званичним празником.

Саставила и уредила: Десислава Семковска

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: БТА, БГНЕС, gabrovo.bg, bg.wikipedia.org, архива