Подно источних Родопа, на само 100 метара од бугарско-грчке границе, налази се село Кушла. Не тако давно, седамдесетих година прошлог века, село је имало преко 300 становника, а данас овде живе само 22 пензионера, каже начелник општине Севдалин Хаџијев. У потрази за послом млади људи одлазе или у оближњи Златоград, или у иностранство, углавном у Немачку. Старе камене куће које делују као декор за снимање историјског филма, иако импресивне, постепено пропадају, јер у њима или нико не живи или њихови становници немају средстава за њихово одржавање. И мада живот локалног становништва није лак, они плене својом виталношћу, смиреношћу, хармонијом коју су успоставили са собом и околним светом, захвалношћу за оно што им живот пружа, жељом да помогну коме год и чиме год могу.

Овај крај је познат по дивљој природи и необичним стеновитим формацијама. Једно од блага због којег у село Кушла пристижу како домаћи тако и гости из иностранства јесте „црно злато Родопа” – овде се налази једино налазиште мумија у Бугарској, који се иначе традиционално повезује са азијским деловима Русије и Хималајима. Мумио, познат и под називом „планинске сузе“, представља црно лепљиво блато које се копа из удубљења у стенама, а одликује се лековитим својствима. Управо је мумио из овог региона изузетно богат калцијумом, гвожђем и магнезијумом. Његово име потиче од грчке речи „mumia“, што значи „очувано тело“. Мештани га углавном користе за лечење прелома, проблеме са зглобовима и све врсте болести, како код људи тако и код животиња. То су научили од својих бака и прабака.

„Мумио лечи. Долази из земље, са велике дубине. Људи су видели да има вајде када се узима мумио. Некада су старе жене јеле мумио, кидале су куглице и жвакале га као жваку. Давали смо га и људима, а они су видели да има вајде, највише за преломе...“, каже једна мештанка.

Мештани се хвале да је чак и бивши премијер Бојко Борисов залечио повреду захваљујући мумију из села Кушла. Често „родопско чудо” преко курирских служби шаљу у различите крајеве земље, након чега многи људи зову да изразе своју захвалност и кажу да је терапија постигла циљ.

Ископавање овог дара природе није лако, захтева посебне услове и знање, објашњава Галина Стефанова са БНР – Карџали:

„Жила, како је зову, је само једна, на тачно одређеном месту. Копа се дубоко, до 3-4 метра, па чак и дубље. То није могуће учинити било када – потребни су одређени временски услови. Глина се вади рукама. Чисти се од камења и других елемената. Жене је ваљају у црне куглице, величине средње јабуке, тешке око 200 г, које се неколико дана суше на сунцу. Затим се растварају у води и пију.“

Занимљива је и прича о настанку села и његовом имену. Начелник општине Севдалин Хаџијев каже:

„Кушла значи нешто као тор. Наши су се доселили из Грчке. Овде су имали торове. Лети су долазили у ове крајеве, зими су ишли на Бело море. Онда, када је провучена граница, једни су остали овде, други на другој страни. Наши дедови су имали сестре и браћу у Грчкој.“

У селу нема продавнице, лекара ни апотеке. Из чесми у селу Кушла вода је потекла пре само 12 година. Али, као што смо већ споменули, људи овде живе срећно, а њихов рецепт за срећу је да човек треба да живи мирно, да не треба да му сметају ствари које не зависе од њега и које не може да промени. Осим од ниских пензија, мештани егзистенцију обезбеђују и захваљујући својим личним имањима. О томе чиме испуњавају дане у селу које је на прагу нестанка, једна бака каже:

„Око куће има пуно посла. Свако од нас има краву, теле, магарца. Преко лета радимо у башти. Лепо проводимо време. Ћерка или син ми доносе неопходно, веће количине хране – шећера, уља, макарона, кус-куса, свега што ми треба за кућу.“

Село је за сада са Златоградом, удаљеним 30 километара, повезано аутобусом који саобраћа одређеним данима у седмици. Чак и зими пут до села је увек проходан јер се редовно чисти, уверава начелник сеоске општине Севдалин Хаџијев, којег мештани веома цене и кога бирају на сваким изборима од 2014. године наовамо.