Годину дана након што је разорни земљотрес јачине 7,8 степени Рихтерове скале погодио јужну Турску и однео више од 50.000 живота у земљи, БНР је послао своју екипу у најпогођенију провинцију – Хатај.
Уредник редакције Радио Бугарске на турском језику Севда Дуканџи и Марија Петрова изпрограма"Хоризонт" БНР су провеле четири дана у тој провинцији и састале се како са представницима локалне власти и хуманитарних организација, тако и са преживелима земљотреса.
Према подацима турског МУП, у земљотресима 6. фебруара прошле године живот је изгубило 53.537 људи, опустошено је 11 провинција на југоистоку Турске. Више од 14 милиона људи је директно погођено катастрофом. Хатај је најтеже погођена провинција са 24.000 жртава, а још 8.000 људи погинуло је у суседној Сирији.
Каква је нова реалност у Хатају годину дана након катастрофе? Ево приче колегинице Севде Дуканџи:
По уласку у град Хатај моја нада да ћу видети бар делић моје слике о „Граду – колевци цивилизација“ се гаси. Разочарење је огромно када, видимо град у апокалипси. Иако је почела изградња нових стамбених зграда, Хатај је тренутно град контејнера за привремени смештај.
О обиму проблема прича заменик директора турске Управе за катастрофе и ванредне ситуације (AFAD) за провинцију Хатај Танер Бајиндир:
"Ово је ˈкатастрофа векаˈ. Земљотрес је иза себе оставио огромну пустош, изгубили смо преко 50 хиљада људи. Наша туга је неописива. 24 хиљаде жртава је са ових простора. Када говоримо о трагедији оваквих размера, велика је и наша активност и одговорност – каже Бајиндир, чија је Управа задужена за организацију привременог смештаја. – Тренутно постоји 185 контејнерских кампова у којима живи 215 хиљада наших суграђана. Имамо око 70 хиљада контејнера за привремени боравак. Социјално угроженим породицама дајемо ваучере за храну. Сваког дана за људе који живе у контејнерима обезбедимо 25 шлепера воде за пиће“ – каже Танер Бајиндир.
"Хероји из спасилачких тимова AFAD-а“ данас пружају социјалну, здравствену, образовну заштиту настрадалима. "Бугарске колеге и волонтери били су једни од првих међународних тимова који су похрлили да помогну", рекао је Бајиндир и изричито замолио да у репортажи поменемо да има бугарске корене.
"Моја породица су емигранти из Бугарске. Моји дедови су дошли у Турску из Свиштова. Моја мисија у Хатају је велики понос. Пристигли су у помоћ из многих земаља, али је за мене помоћ у потрази и спасавању, као и хуманитарна помоћ из Бугарске била веома посебна."
Наш сусрет са градоначелником велике општине Хатај, Лутфуом Савашом, такође почиње лежерним разговором у којем он каже: "Ја сам бугарски зет. Породица моје супруге је овде дошла из Крџалија" и 2.000 километара од Софије даје нам осећај да су "даљине само географија, а свет – једна велика породица".
"Већ 11 месеци моја супруга и ја живимо у контејнеру. Она је професор медицине на универзитету, али ни на тренутак ни ја, ни она нисмо се жалили на услове у којима се налазимо, нити нам је жао што живимо у контејнеру. Одлучили смо да живимо онако како живе сви у Хатају, да бисмо показали емпатију према њиховом начину живота. Хатај је више пута у историји рушен. Он је можда један од градова на свету који је највише страдао од земљотреса. Наши преци су преживели такав ужас, снаћи ћемо се и ми", наглашава градоначелник Лутфу Саваш.
Он се јасно сећа како су већ трећег дана после земљотреса многе међународне институције, фондације, невладине организације, волонтери и разне земље, укључујући и Бугарску, почели да пружају помоћ.
"Ова помоћ нам је показала следеће: у тренутку када су се људи питали да ли надвладава индивидуализам, у Хатају, као и у другим регионима Турске које је погодио земљотрес, где су неки људи погинули, а други су изгубили све, видели смо да људскост није умрла, већ постоји. То је разлог да одбацимо песимизам, а за то захваљујемо и бугарском народу, и бугарској држави“, нагласио је градоначелник Хатаја.
Деца катастрофе, деца наде!
По повратку у камп, у пратњи Танера Бајиндира и његових колегама, чак и по киши, оно прво што видимо су деца која играју фудбал. Осмехују се и питају ко смо, али скоро одмах осећамо њихов бол од доживљеног губитка:
"Преминули су сви рођаци са којима сам живео на првом спрату. Умрли су ми ујаци, тетке, нећаци, живи су само моја мајка и отац. Недостају ми људи које сам изгубио", каже тихо 13-годишњи Рашид.
Упркос тмурном времену, дечји жагор и осмеси дају нам трунку наде. Деца још нису заборавила ужас и без питања, 11-годишњи Емре нам прича:
"Када је био земљотрес пре годину дана, много смо се уплашили. Било је страшно! Сада нам је овде, у контејнерском градићу, добро. Имамо пријатеље, дружимо се и ево сад се спремамо за фудбалску утакмицу са децом из другог контејнерског насеља".
"Зар ти не недостаје дом, твоја дечја соба?", питам 12-годишњег Рамиза.
"Мама је много плакала за наш порушени дом. Али ја за њим уопште не патим. То је кућа – изградиће се нова, битно је да су мама и тата живи... То је најважније" – каже Рамиз, чија је одећа натопљена кишом, а ципеле блатњаве.
Из дечје приче научили смо једноставну лекцију о животном приоритету и вредностима: кућа се гради, али губитак вољених особа је нешто што се никада не може надокнадити!
О снази жена и бризи о животињама сазнаћете у другом делу наше приче.
Фотографије: Севда Дуканџи и Марија Петрова
Превела: Албена Џерманова
Поводом Светског дана борбе против дијабетеса, медицинске установе широм Бугарске организују бесплатне консултације за особе које болују од дијабетеса или су у ризику од развоја ове болести. Према подацима Бугарског друштва за ендокринологију, сваки..
Велико Трново је град с највише културно-историјских знаменитости у Бугарској. Нема човека у Бугарској ко је дошао у Трново, а да није осетио велико узбуђење, а страни туристи остају одушевљени архитектуром, сачуваним духом некадашњег Трновграда и..
У Бугарској не постоји тачна статистика о броју Бугара широм света, али према подацима које је Министарство спољних послова Бугарске објавило прошле године, у иностранству живи око 2,8 млн наших сународника. Према последњем попису становника из 2021...