Готово да нема дечака који није пожелео да постане астронаут. Понекад, међутим, иако ређе, о томе маштају и девојчице, а најбољи доказ за то је светска путница Изабела Шопова. Наиме, највећи херој њеног детињства био је ни мање ни више него Јуриј Гагарин. О својим путовањима Изабела је написала неколико књига у којима приповеда о животу у Аустралији, Новом Зеланду, Антарктику. Повод за разговор са њом био је експеримент који је, иако још увек није описан у књизи, једнако занимљив као и цео њен досадашњи живот. И премда у земаљским условима, Изабела је постала део мисије у оквиру које су веома реалистично симулирани изазови са којима би се суочили астронаути у свемиру. За време свог боравка у симулираној свемирској станици, смештеној у пустињи америчке државе Јута, Бугарка је успела да докаже да астронаути могу да направе кисело млеко од лиофилизованих бактерија млечне киселине. Технологија чувене бугарске намирнице није компликована, али захтева контролисану температуру. Овај изазов наша сународница је савладала захваљујући својим нестандардним идејама:
„Моја првобитна намера била је да млеко са врелом водом прокувам до одговарајуће температуре, да га затим умотам у пешкир и ставим у микроталасну, за коју сам претпоставила да ће током неколико сати, захваљујући малим димензијама и компактности, моћи послужити као контролисано окружење за одржавање температуре“, објашњава Изабела Шопова. „Испоставило се, међутим, да је микроталасна рерна причвршћена за спољни зид зграде, која је у целости била направљена од лесонита. Пошто је био новембар, а ноћи у пустињи су тада веома хладне, било је немогуће да се млеко у микроталасној довољно дуго одржи топлим. Због тога сам га ставила испод кревета где је пролазила цев за грејање и покрила га картонском кутијом која је одржавала идеалну температуру. Тако да сам сутрадан ујутро за доручак имала изврсно кисело млеко.“
Чињеница да је изабрана да учествује у „свемирској“ мисији за Изабелу је била истински повод за славље, јер се таквој прилици надала већ годинама. У сличну мисију први пут се покушала укључити 2015. године на канадском острву Девон, које се налази иза арктичког круга. Тада је доспела на листу полуфиналиста, али није имала среће да буде изабрана.
„Са великим интересовањем сам наставила да пратим развој ових пројеката и једног дана сам открила да се за мисије у Јути може пријавити свако ко жели. Листа захтева које треба да испуните је дуга. Морате бити у стању да узгајате усеве у хидропонским условима или да чистите, кувате и одржавате домаћинство, као и да умете да комуницирате у таквом окружењу. Испоставило се да сам, захваљујући свом дугогодишњем животном искуству и интересовањима која обухватају најразличитије сфере, успела да испуним услове па сам се за ову мисију пријавила без посаде. Показало се да нисам једина и почетком 2020. године добила сам мејл са позивом да се прикључим међународној екипи коју су чиниле искључиво жене. Међутим, тада је почела пандемија корона вируса, након чега су уследила ограничења путовања, тако да је наша мисија пропала“, каже наша сународница.
Ни њен трећи покушај није прошао без невоља. Чланови посаде разболели су се у последњем тренутку, морала се суочити са изазовима везаним за разна тестирања на присуство корона вируса, као и за антиковид вакцине које је требало да прими. Али, упркос свему томе, у новембру 2022. године Изабела ипак улази у базу и од тог тренутка почиње њена мисија.
„Изненадила ме је чињеница да се, осим чланова мисије, веома много људи из целог света добровољно укључило у својству подршке мисији путем интернета“, присећа се Изабела у интервјуу који је дала за Радио Бугарску. „Са њима нисмо били у дирекном контакту, како би се симулирали стварни услови на Марсу. Сигнал са Марса до Земље у просеку путује приближно 20 минута, тако да се подразумевало да ће постојати 20-минутно кашњење у комуникацији са било ким изван животног простора. Осим тога, приступ интернету смо имали само у одређено доба дана и тада бисмо наше извештаје, као и предлоге за сутрашњи план, слали комисији за подршку мисији која их је проверавала, истовремено дајући своје коментаре и примедбе везане за безбедност или ефикасност одређеног сегмента, а екипе су потом саме припремале програм експеримената, које су планирале да изведу.“
Крајем 2023. године навршио се један век од рођења Трифона Сиљановског – композитора, концертног пијанисте, музиколога, филозофа, теолога. Док је музичка заједница овај јубилеј обележила веома скромно, Католичка црква му је одала достојно признање..
У Италију је стигао пре 6 година, вођен љубављу према филмској уметности и сном да постане добар редитељ. Након што је на Универзитету Ла Спиенца у Риму завршио мастер студије на одсеку за позориште и филм, Борис Славчев почиње да ради као фотограф...
Стефан Боргоџијски има 24 године, родом је из града Раковског, Област Пловдив, али је цео свој живот провео у Италији. Тренутно је студент на Музичкој академији „Санта Чечилија“ у Риму, смер кларинет, али је заљубљен у гајде, тачније у родопске каба..