"Човек не зна пут до Неба, али га коњ зна", гласи изрека Трачана. Стога су трачке владаре обавезно испраћали у загробни живот заједно са њиховим коњима. Због бројних хумки владара из хеленистичког доба подручје између бугарских градова Казанлака и Шипке назива се Долином трачких владара. Велика археолошка открића почела су пре 80 година.
Дана 19. априла 1944. године на брду Тјулбето, изнад Казанлака (централна Бугарска), војници су копали ровове и наишли на зид. Померили су огроман камен и угледали тамну рупу. Под светлима запаљених новина остали су задивљени фрескама у откривеној трачкој гробници.
Истраживања и конзервација трајали су до 70. година минулог века. Да би се сачувао оригинал направљена је копија овог драгоценог споменика. Године 1979. Казанлачка гробница је постала први бугарски објекат који је уврштен на Унескову листу светске културне баштине.
Гробница је опљачкана још у античко доба, али су у прашини на поду пронађени златни и позлаћени пришивци распаднуте раскошне одеће и делови накита, а изван хумке – у жртвеном огњишту – сребрни бокал. У улазној просторији (дромосу) су пронађене кости коња који је сахрањен заједно са трачким владаром, да би му служио у загробном животу. У округлу просторију положена су тела мушкарца и жене. Сахрањени мушкарац је био ратник. Наоружан је копљем и закривљеним трачким мачем – махаиром.
Најзначајније у последњем дому сахрањеног владарског пара су величанствене фреске. Оне представљају ратне подвиге на земаљском путу одриског владара и воде до централних фресака испод куполе погребне коморе.
Стојећи у средини мале просторије у облику кошнице, видимо сцене са последњих тренутака погребне церемоније. У средини је лик преминулог владара. Он је насликан у тамнијим бојама, јер је већ мртав и са лаворовим венцем на глави. Седи за столом пуним хране. У десној руци држи посуду са вином, а левом држи жену за руку која седи наспрам њега. Очигледно, ни смрт их неће раставити.Човек је уперио поглед у дотерану жену, а она је замишљено спустила главу и поглед и вероватно се пита – шта долази после смрти? Мора да је то владарева вољена жена. Њој је предодређено да га прати у загробном животу.
Последња гозба пара је напета. Слушкиње повећавају мистерију. Једна нуди владару нарове, као симбол бесмртности. Друге владаревој жени доносе ствари које ће јој служити у вечности. Поворка креће. Жене-трубачи најављују растанак. Један мушкарац носи малу плаву кутију. Коњари вуку оседлане омиљене пастуве владара. Животиње предосећају да ће ускоро бити жртвоване. Најузнемиренији су коњи упрегнути у квадригу. Кочијаш их једва зауставља. Ово је последњи тренутак…
Посетилац подиже поглед према горе – према камену који покрива свод куполе и угледа три кочије у трци. То су погребне игре-такмичења које се приређују у знак сећања на покојника. Живот и смрт се ковитлају заједно. Пред чулима "оживљавају" људи од пре 23 века.
Тумачења ликова су различита. Према неким истраживачима, испод куполе је приказана погребна гозба. Према другима – у ликовима и сценама треба тражити орфичку симболику, која прича о обесмрћивању душе сахрањеног и обоженом трачком владару.
Почетком новог века доцент Константин Бошнаков је уз помоћ фотографских анализа открио да су фреске у трачкој гробници у Казанлаку потписане од стране свог аутора. Фрескописац је Кодзимасис или Козимасис. У својим младим годинама осликао је и другу трачку гробницу – ону код села Александрова, у околини Хаскова. Бошнаков је открио и име мушкарца који је сахрањен у Казанлачкој гробници. То је Ројгос или Рајздос, син на трачког владара Севта Трећег.
У региону Казанлака налази се око 1.500 трачких хумки. Зато је и Казанлачко поље познато као Долина трачких владара. Истражено је око 200 хумки и 15 гробница. Зашто су Одризи одлучили да управо овде сахрањују своје уважене покојнике? Можда се одговор на загонетку крије у чувеном мегалиту код Бузовграда, изнад Казанлака, или у већ потопљеном граду Севта Трећег – Севтполису.
Фотографије: Иво Иванов
Превела: Албена ЏермановаПоред великог господског празника Успења Пресвете Богородице, Рождество Божје Мајке такође ужива велико поштовање међу Бугарима. Бугарска православна црква Малу Госпојину слави 8. септембра, док је остале православне цркве обележавају 21. септембра по..
Налази са археолошких истраживања Козареве хумке – насеља из 5. миленијума пре нове ере, постали су права сензација већ 2014. године, када су први пут представљени широј јавности. Међу изузетним експонатима истичу се амајлије од људских лобања,..
Шестог септембра 1885. године Бугарска се ујединила и поново постала једна држава. У интервјуу Радио Бугарској је проф. Иван Илчев, професор Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“, испричао о факторима који су довели до Уједињења, када су се..
У календару Бугарске православне цркве постоје три посебна дана када се верници моле Богу и деле милостињу у знак сећања на своје преминуле рођаке и..
Волонтери се укључују у чишћење и обнову манастира Светог Спаса поред врха Бакаџик. Акција, која се одржава данас, 2. новембра, организовао је председник..