„Благословен Цар који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висини!“ (Лука 19:38)

Овим одушевљеним усклицима, на које Црква подсећа на празник Уласка Господњег у Јерусалим, дочекали су Исуса Христа са надом у благостање и вечни живот на земљи. Дан пре тога он је васкрсао Лазара, који је четири дана био мртав, а вест о чуду Христовом проширила се на све стране, те се народ окупио пред капијама града. И мада је Исус у Јерусалим ушао јашући на магарцу, а не на коња, као племенити владар, и показао природу своје посете, људи нису у њему видели Сина Божијег и Спаситеља и нису били свесни зашто им је он дошао.

"Кад се приближио и видео град, заплакао је над њим." (Лука 19:41) Предосећајући разорење и погром Јерусалима и његовом народу Исус је рекао: "Зато што ниси познао време у коме си похођен…"

Какву посету има у виду Спаситељ?

"Наравно, он говори о својој посети Јерусалиму – Једнородног Сина Божијег, који се оваплотио да искупи наше грехе, да уништи смрт и да свима нама, који верујемо у Њега, отвори врата Царства Божијег", наводи у интервјуу Радио Бугарској Александра Карамихалева – теолог и аутор савремене хришћанске литературе и главни уредник "Црквеног листа" Светог синода БПЦ.

"Размишљала сам о овим речима Господњим и о томе у којој мери ми сами препознајемо Божије посете у нашем животу, да ли смо за њих изговарали "Слава Богу" и у којој смо мери за њих захвални? А Божије посете су сви случајеви у којима на свом животном путу срећемо неког човека са његовим потребама. Божије посете су, наравно, све болести, туга и лишавање. Сва искушења која Бог допушта у нашем животу нису да би нас казнио, већ да бисмо сами сагледали које су слабости у нашој души, да видимо у себи све остатке маловерности, недостатка стрпљења, зависти, везаности за материјална добра и да их се на време ослободимо. И тешко нама ако не примећујемо Божије посете и не реагујемо на њих како треба, као и на све дивне ствари које нам Бог свакодневно шаље. Све радости и утеху коју Он нам даје, такође су Божје посете за које се морамо захвалити речима "Слава Богу". У супротном, бојим се да нас очекује оно што се догодило Јерусалиму и његовим становницима."

Зато је порука овог светлог хришћанског празника кад узмемо освештане у цркви врбове гранчице, које упућују на оне палмине гранчице којима су становници Јерусалима дочекали Господа, да знамо шта славимо и кога славимо, каже Александра Карамихалева и наставља:

"Ја заиста нисам сигурна да ли смо свесни да на данашњи дан славимо Господа Исуса Христа, који је дан пре уласка у Јерусалим васкрсао четвородневног Лазара. Повратио га из мртвих да би служио Богу још много година. Славимо Христа, који је својим распећем и Васкрсењем сишао у ад, отворио његова врата и одатле извео старозаветне праведнике, све богоугоднике који су живели до Рођења Христовог, до Његовог рођења у телу, смрти на крсту и Васкрсења. Господ Исус Христос је победио смрт. Поново нам је отворио врата Царства Божијег и овај пут је свима нама отворен, само морамо да схватимо да ли верујемо управо у то и да ли је наша вера таква да може да преображава цео наш живот. Наша вера мора да буде таква да нас свака наша одлука, сваки наш поступак, свака наша мисао приближава ономе што морамо бити –боголики и да се приближавамо Царству Божијем и правди Његовој.

Фотографије: bg-patriarshia.bg, лични архив, БТА

Превела: Албена Џерманова