Велики петак – дан када је на Голготи Исус разапет, најтужнији је дан у хришћанству и једини када се не служи Света литургија. Нема ни Еухаристије, јер је на тај дан сам Господ принео себе на жртву.

Тишина испуњава срца верника који гледају у себе да испитају своју савест. Обраћају се Богу са смирењем и захвалношћу за самопожртвованост Исуса Христа – Јагњета Божијег, који успоставља новозаветне обреде, где нема потребе за правом крвљу и установљује Еухаристију као извор вечног живота и пребивања у Богу.

У Бугарској је Велики петак нерадни дан, те су храмови пуни верника.  Рано ујутро служе се Царски часови. У средину храма се испред Распећа, које се износи на Велики четвртак, поставља цвећем украшени сто прекривен плаштаницом (платном са извезеним Христовим телом непосредно после скидања са Крста), који представља Христов гроб. 

При крају службе свештеници износе плаштаницу из олтара. Након што јој се они поклоне прилазе и мирјани, који у знак смирења и покајања пролазе испод ње.

"Овај пролазак испод плаштанице симболизује силазак у Гроб заједно са Господом – објашњава теолог Александра Карамихалева у интервјуу Радио Бугарској. – То је наше умирање за наш досадашњи живот у таштини, живот диктиран нашом себичношћу, поносом, гневом, похлепом, завишћу итд. Клечањем пред Крстом Христовим, провлачењем испод стола на који је положена плаштаница, ми улазимо у гроб и умиремо за своје досадашње ˈјаˈ. Излазимо испод стола на другу страну препорођени, са заветом за нови живот у Христу, живот у љубави према другима. У новом животу наш приоритет је Господ Исус Христос са његовим заповестима“.

А најважније Божије заповести су да волимо Бога и своје ближње. То значи да било шта да радимо сваког дана, морамо водити рачуна да никога не увредимо.

Разапет на крст између двојице разбојника Христос моли Оца свог небеског да опрости Његовим мучитељима и тиме даје највиши пример љубави према ближњем. У том тренутку један од разбојника препознаје Сина Божијег и тражи опроштај:

"Ово је свима нама веома снажна порука да има наде, да док смо живи, није касно за покајање – наводи Александра Карамихалева. – Да признамо Христа као Бога и као Спаситеља. Да га као таквог прославимо и измолимо опроштај за наше грехе. У ствари, разбојник је починио многе грехе – убијао је, пљачкао, али је показавши тугу и смирење посведочио да схвата да је праведно осуђен, јер прима по својим делима као што је заслужио. Он такође види да Исус пати упркос томе што никаква зла није учинио и то је за разбојника спасоносно.

Стога морамо бити веома опрезни, да се трудимо да чак и у својим мислима не осуђујемо друге, па макар и својим очима видели њихове кривице и грехе. "Наша пажња мора бити усмерена на сваки покрет наше душе – да ли се према другим људима односимо са љубављу", каже Александра Карамихалева и додаје:

"Заправо, то је наше мерило – Господ Исус Христос. Он је наш једини пример. У сваком тренутку нашег живота морамо да се запитамо како би Христос поступио на нашем месту. А Он би поступио са безусловном љубављу према сваком човеку. И ми треба да се трудимо да тако поступамо, да сваким даном будемо бољи, да будемо више Христови, више Божији".

• „Надгробное риданије“ (Опело Христово) – погребне песме хвале за Велики петак

Превела: Албена Џерманова