Град Петрич живописно лежи у подножју једних од најлепших и још увек нетакнутих планина у земљи – Ограждена и Беласице. Подручје око града на југозападу земље насељено је још од дубоке древности, о чему сведоче бројни археолошки налази, а у средњем веку овде је решена судбина Првог бугарског царства.
Петнаест километара од Петрича, надомак границе са Северном Македонијом, налазе се рушевине Самуилове тврђаве која је подигнута у периоду 1009-1013. г, за време владавине цара Самуила. Утврда се повезује с једном од највећих трагедија у бугарској историји. Године 1014, током битке код данашњег села Кључ, византијских цар Василије II потукао је 15-хиљадну војску цара Самуила, а преживели војници су по његовом наређењу ослепљени. Легенда каже да је тек сваком стотом бугарском војнику остављено једно око како би могли да воде остале војнике. Поглед на ову ослепљену војску довео је бугарског цара Самуила до срчаног удара и смрти. Данас је Самуилова тврђава реконструисана и претворена у национални парк-музеј, који посећују како домаћи туристи тако и гости из суседне Северне Македоније и Грчке.
„Природа тамо је дивна, видећете вековне јаворове и платане и, наравно, захваљући макети тврђаве, сазнаћете како је изгледала тврђава цара Самуила,“ прича Силвија Велчева, водич у Историјском музеју у Петричу и наставља: „Сам културно-историјски комплекс отворен је 1982. године. Прво се пролази кроз лепо уређен парк након чега посетиоци могу да виде реплику средњовековне земунице, јер су се на овом месту некад налазиле 42-43 земунице које су служиле као војнички камп Самуиловој војсци. У оквиру комплекса подигнут је и 5-метарски споменик цару Самуилу, који приказује бугарског владара у тренутку када је угледао своје ослепљене војнике. У једној руци држи жезло, што означава да ће Бугарска опстати.
Посетиоци такође могу да се попну на обновљену кулу-осматрачницу са које се пружа најлепши поглед на оближње планине. Тврђава је део моћног фортификационог система који се простире на више од 8 км на обронцима Беласице и Ограждена.“
У близини Петрича, код локалитета Рупите, налазе се остаци легендарне Хераклеје Синтике основане у 4. веку пре нове ере. Град је као важан трговински и културни центар „цветао“ како под македонском тако и под римском управом.
“У току је конзервација и рестаурација овог објекта. Хераклеја Синтика је стар антички град који је затрпан након два узастопна земљотреса. У Историјском музеју гости могу да виде плочу, тачније нотарски акт којим се потврђује да је то заиста град Хераклеја Синтика. Више од 150 година остаци града тражени су на територији суседне Грчке. Стога је ова плоча важна за наше културно наслеђе,“ каже Силвија Велчева.
У подножју некадашњег вулкана Кожух, у близини Хераклеје Синтике, налази се кућа у коју је видовита Ванга примала болесне и људе који су тражили помоћ од ње. Године 1994. Ванга је финансирала изградњу храма Свете Петке. Касније је око њене куће, која данас функционише као музеј, и цркве створен парк са ретким врстама дрвећа, минералним изворима, потоцима и птицама чија песма одзвања свуда наоколо. Место поседује посебну енергију.
Чуриловски манастир Светог Георгија код села Гега, за који се претпоставља да је основан у 15. веку, још једно је духовно средиште прожето историјом и светошћу у загрљају нетакнуте природе бугарског југозапада. Ова светиња је још позната и као Манастир с ђаволима.
А ОВДЕ можете сазнати зашто га тако зову.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
Фотографије: Венета Николова
С благословом Његовог Високопреосвештенства сливенског митрополита Арсенија, у манастиру „Свети Георгије Победоносац“ у Поморију свечано је дочекана копија чудотворне атонске иконе Пресвете Богородице „Скоропослушница“. Према објави Бугарске..
Перперикон, импресивни камени град Трачана у близини Крџалија у Бугарској, нашао се међу десет најзначајнијих светских локалитета који се морају посетити, према угледној класификацији британског листа "Гардијан". Овај изузетни археолошки локалитет..
Бугарска православна црква данас обележава празник посвећен зачећу Свете Ане – мајке Пресвете Богородице. Јоаким и Ана дуго времена нису имали деце, упркос праведном животу који су водили. Поред личне туге, трпели су и осуду друштва, јер је у то време..