Александра Торлакова је нова звезда бугарске заједнице у Лас Вегасу. Иако има само 23 године и са друге стране океана живи и ради тек две године, млада уметница, Софијанка по рођењу, већ је нашла своје место у артистичким круговима овог америчког града. Вегас је импресионира својом величином, али и пажњом са којом се градске власти односе према локалним уметницима и развоју уметности. Ступивши на америчко тло, млада Бугарка је готово одмах остварила један од својих снова:
„Мој први циљ је био да нађем студио за тетовирање у којем бих могла да учим, у чему сам и успела. Завршила сам шестомесечну обуку у студију у којем и даље радим и усавршавам се као мајстор тетоваже“, рекла је Александра у разговору са Маријом Самичковом, сарадницом Радио Бугарске из Лас Вегаса. И додала: „У међувремену сам нашала и заједницу графити мајстора, јер сам у Бугарској била део сличног уметничког круга у Варни. Упознала сам се са утемељивачима ове заједнице и тако је дошло до реализације многих мојих пројеката у школама – спонзорисали су материјале, проналазили школе, ангажовали нас, уметнике, тако да су моји први пројекти везани управо за ову организацију.“
Својим првим пројектом, који је за једну школу урадила бесплатно, Александра је доказала за шта је способна као стваралац. То јој је отворило врата за даље дизајнерске пројекте које је направила за различите образовне установе према унапред задатој теми и спектру боја.
Графити су њена велика страст, а могућност да кроз њих представи своје бугарске корене додатна су мотивација за младу уметницу. Прелепа млада жена у традиционалној народној ношњи насликана је у тржном центру, у којем се налази и један од најпопуларнијих бугарских ресторана у Лас Вегасу.
„Прича која се крије иза овог пројекта је занимљива. Један тржни центар организовао је конкурс, пријавило се нас 7-8 уметника. Тема је била прилично уопштена – „Вера, религија, уметност“ – али изазов је био у томе да треба да користимо материјале које нам они обезбеде и да цртеж буде урађен на поду, док ограничења у погледу величине или дизајна није било. Имали смо право да бирамо где ћемо да поставимо рад и одлучила сам да то буде испред ресторана „Балкан“, јер сам желела да представим своје корене, а осим тога и ја сама тамо радим и за мене је то нешто веома сентиментално – да будем део тима, да будем део бугарске заједнице. Једноставно сам хтела да оставим траг о себи и својим бугарским коренима.“
Веза са Бугарском, коју гаји захваљујући нашим сународницима у Невади, подстакла је Александру да присуствује разним догађајима, укључујући и традиционални мајски Бугарски фестивал. Ове године, фестивал је одржан на Васкрс, а Александра је први пут била један од учесника:
„Када сам добила позив да учествујем на овом фестивалу, била сам дирнута, јер ме прилика да могу учествовати у оваквим пројектима и допринети нечим својим чини веома срећном. Шта сам радила тамо? Осликавала сам дечја лица. Било је јако пуно деце током дана, на њиховим лицима сам цртала различите ствари и једноставно сам им овај догађаја учинила забавним и незаборавним. Родитељи су такође били веома срећни када су видели колико су њихова деца усхићена због цртежа на њиховим лицима.“
Александрини снови као младе бугарске уметнице у Лас Вегасу везани су за рад на сопственој колекцији слика коју је назвала „Муза“, што је уједно и име под којим је и сама позната у уметничким круговима:
„Тема ових створења је прилично мистична и повезана са енигмом живота. Желим да особу која гледа моје слике наведем на размишљање о њиховој мистичности, посебно оној у њиховим очима, јер су очи које сликам на овим сликама специфичне и сваки лик има управо такве очи“, открива део тајне свог стваралаштва Александра Торлакова у интервјуу за Радио Бугарску.
Прочитајте још:
Превод: Свјетлана ШатрићФотографије: лична архива
Георги Димитров, упркос чињеници да је рођен у Италији и да никада није живео у Бугарској, љубав према матерњем језику и домовини жели да пренесе на бугарску децу у Риму. За овог двадесетчетворогодишњака посао наставника бугарског језика у..
Крајем 2023. године навршио се један век од рођења Трифона Сиљановског – композитора, концертног пијанисте, музиколога, филозофа, теолога. Док је музичка заједница овај јубилеј обележила веома скромно, Католичка црква му је одала достојно признање..
У Италију је стигао пре 6 година, вођен љубављу према филмској уметности и сном да постане добар редитељ. Након што је на Универзитету Ла Спиенца у Риму завршио мастер студије на одсеку за позориште и филм, Борис Славчев почиње да ради као фотограф...