Скоро свако дете има жељу и способност да црта. Што се тиче талента, понекад су потребне године да он буде примећен и препознат. Поготово ако се деси да одрасташ у Бугарској у зору демократије. Управо таква је прича наше земљакиње Денице Грубер чији родитељи, који су такође људи уметности – рестауратор и сликар, нису у нашој земљи нашли простор за примену свог талента и будућност за своју породицу. Њен отац и брат ​​ су 1990. године отишли у Немачку, а она и њена мајка – 1991. године. Породица се настанила у Баварској. Тамо је Деница наставила да црта како би нашла своје уточиште од усамљености с обзиром да тада још није знала добро немачки језик и било јој је тешко да нађе пријатеље. Када је имала 16 година победила је у пројекту посвећеном миграцијама у Немачку, а њен таленат су приметили многи људи, јер је њену карикатуру објавио локални лист:

"Нацртала сам добро ухрањеног Немца са краватом, државног службеника, како стоји на граници, помало је личио на тадашњег канцелара Хелмута Кола, а наспрам њега, с друге стране границе, на позадини разрушених зграда и прљавих димњака – породицу: оца инвалида и мајку са малим дететом у рукама, којима канцелар каже – ˈвратите се, код вас је демократијаˈ" – сећа се данас сликарка.

Карикатура у потпуности одражава оно што наша сународница осећа према Немачкој и важећем у оно време немачком законодавству о избеглицама. Разлог је то што, ако се поштују правила, немали део ових људи мора бити враћен у земље порекла:

"Стигли смо у Минхен, где смо одсели у једном хотелу, а дан-два касније смо отишли ​​у избеглички камп у граду, где смо се пријавили као избеглице. Неко време смо живели у кампу, било је веома тешко – били смо са другим Бугарима у соби, али било је и људи разних других националности. Све је било веома тешко, цела моја породица се са тугом сећа овог периода, јер то дефинитивно није било окружење у којем смо замишљали своју будућност у Немачкој."

Након што је завршила средњу школу на смеру "Уметност", Деница се пријавила за упис на студије графичког дизајна Универзитета у Минхену. Међутим, убрзо је схватила да то није посао за њу, а њена пријатељица јој је дала идеју да се обрати издавачким кућама:

"Препоручила ми је да одем у њену издавачку кућу. Узела сам фасциклу са свиме што сам код куће цртала и отишла тамо. Када су видели моје радове рекли су ми да знам да цртам и да им се свиђа то што радим, али још нисам сазрела и морам да нађем свој стил – присећа се Деница и додаје: – Тада сам имала 19 година и то ме је мотивисало да се пријавим за упис на високе студије комуникационог дизајна. И тамо су ме примили, тамо сам упознала свог доцента илустрације – професионалног илустратора књига за децу. Одмах је видео моју жељу да илуструјем, упознао ме са издавачким кућама, издавачима и скоро одмах сам почела да радим на својим првим књижицама. Била сам веома срећна и већ сам знала да је управо то оно што желим да радим, да је то мој сан."

Након што је радила за неколико издавачких кућа, Деница је нашла свој садашњи посао. Поред књига за децу, издавачка кућа у којој ради на тржишту нуди и слагалице, чији је сликар неко време била управо она, а одговорност је велика, пошто је квалитет производа бескомпромисан. Брзо је схватила по чему се илустровање дечијих књига разликује од стварања сижеа за слагалицу:

"Постоји разлика, јер се слагалица продаје без приче, што значи да причу морам да измислим ја. Дају ми тему – на пример, слатке животиње или животиње и различита возила, а ја морам да измислим причу, једном сликом да испричам шта се дешава у овој ситуацији. Наравно, нисам потпуно сама и имам уредника са којим разговарамо како да све нацртамо."

Данас је Деница срећно удата за Немца и има двоје деце. Никада не заборавља речи које су јој једном рекли њени родитељи – "кад већ желиш да црташ, учини тако да цртање буде твоја професија". А ко зна, можда ће она то ускоро рећи и својој ћерки, која такође воли да црта и сања да једног дана илуструје књиге.

Фотографије: Facebook /Деница Грубер

Превела: Албена Џерманова