Бугарска антарктичка база је основана 1988. године, а указом председника Жеља Желева је од 1993. године названа по имену Светог Климента Охридског. Отада до данас, у бази која се налази на острву Ливингстон бугарски поларни истраживачи спроводе бројне експерименте у области геологије, геофизике, физике, метеорологије, картографије, зообиологије, ботанике, екологије и медицине.

• Већ 35 година Бугарска је једина балканска држава која има базу на Антарктику

У новембру о. г. на „бели“ континент ће стићи 33. бугарска експедиција, а један од њених главних задатака везан је за изградњу новог лабораторијског блока, који ће бити опремљен геолошком, биолошком и вишенаменском салом, а исто тако и складиштем, техничком просторијом и собама за одмор.

Схватајући шта су постигли на најудаљенијој тачки света, човек неминовно осећа извесну дозу респекта и поштовања према овим својеврсним мирнодобским херојима и вероватно је више пута себи постављао питање како су успели да то ураде.

Како је почео и развијао се живот у бугарској бази на Антарктику? Одговор на ово питање потражио је филм „Изван граница“ редитеља Еленка Касалијског.

Редитељ филма „Изван граница“ Еленко Касалијски део је 31. експедиције на Антарктик и у свом остварењу открива како се кроз године мењала база и текао живот бугарских истраживача тамо.

Каже да му је рад на Антарктику био усамљен – „јер тамо све мораш сам – снимање, звук, осветљење.“

Прилику да отпутује на Ледени континент добио је захваљујући председнику Бугарског антарктичког института, поларном истраживачу проф. Христу Пимпиреву, с којим се упознао на  снимању емисије БНТ „Џинс“ (Род – прим. прев).

Како протиче један дан на путу до Антарктика?

„Антарктик је крајњи циљ нашег путовања, које је доста дуго и сваки дан пролази на исти начин. Једна мала група људи ради дуге сате, спроводећи различита научна истраживања, а уз то обавља и тежак физички рад. Природа и време нису наши савезници. Мада, тамо хладноћа није толико велик проблем. Много већи проблем представљају ветар и велика влажност у Дрејковом пролазу који спаја два највећа океана – Антлантски и Тихи океан. Другачије речено, тамо човек научи да буде захвалан на могућностима и приликама које му природа пружа да би могао да ради.“

Филм „Изван граница“ је у трајању од сат и по, није искључено да буде приказан на некој телевизији, али му је квалитет више за велико платно, каже редитељ. Сиже нам показује да све препреке и тешкоће које сматрамо несавладивим могу да буду превазиђене ако уложимо довољно напора.

Остварење „Изван граница“ ће у септембру бити приказано на неколико великих фестивала, након чега ће стићи и у биоскопе.

Касалијски је открио детаље и о филму на коме тренутно ради, који је посвећен једном стенском феномену који се налази на дну Црног мора, између Созопола и острва Свети Иван – окамењеној шуми из доба Светског потопа. Претпоставља се да се то догодило пре више од 7.500 година. Уз напомену да се рад на филму „Потоп и окамењена шума“ наставља, редитељ је рекао:

„Једна од верзија које разматрамо у филму јесте да је пре више од 5.500 година п.н.е. Црно море било слатководно језеро, а Средиземно море је прелило огромну територију копна пуног растиња, људи и животиња, који су се временом окаменили. Тренутно тај артефакт живи новим животом, јер у окамењеној шуми живе рибе, шкољке, морски пужеви и др.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: Facebook /Beyond the Limit, лична архива Еленка Касалијског, БТА