Шестог септембра 1885. године Бугарска се ујединила и поново постала једна држава. У интервјуу Радио Бугарској је проф. Иван Илчев, професор Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“, испричао о факторима који су довели до Уједињења, када су се Кнежевина Бугарска и аутономна област Источна Румелија успешно ујединиле под влашћу кнеза Александра I Батенберга.

„Успех Уједињења последица је комбинације фактора који се веома ретко јављају и више се не понављају у бугарској историји. С једне стране, постоје људи који још увек памте ослободилачке борбе, попут Захарија Стојанова. Има војних лица који су учествовали у Српско-турском рату (1876), а затим и у Руско-турском рату (1877-1878). Иза себе имају искуство из два рата. Ту је и један веома одлучан државник, као што је био Стефан Стамболов. Постоји јединствена комбинација спољнополитичких фактора, наиме – земље које имају интересе на Балкану тајно су се договориле да се неће мешати, ако се Бугарска и Источна Румелија уједине. Наравно, све док се немири не прошире на Македонију,“ прича историчар.

• 6. септембра 1885. године Бугарска поново постала јединствена држава

Проф. Илчев сматра да чланови Комитета за уједињење Бугарске, на челу са Захаријем Стојановим, нису знали за овај тајни договор између Великих сила и буквално су ризиковали свој живот.

Такође, без сагласности кнеза Александра I Батенберга, Уједињење је било осуђено на пропаст. Када су изасланици Комитета отишли кнезу у Шумен, за време војних вежби, и предложили су му да подржи акцију, владар је рекао да залаже главу и круну за уједињење земље.

„Кнез Александар I Батенберг се потцењује у бугарској историографији. Замислите, млад човек од 24-25 година долази на чело земље чији језик не говори. Дошао је да управља земљом за коју ништа не зна, без обзира на то што је за време Руско-турског рата провео неколико месеци у штабу руске армије. И овај човек се у оквиру 5-6 година, колико му је историја одредила, заиста много развио. У почетку је направио грубе грешке, као што је успостављање режима пуномоћја. Али се убрзо почео понашати као уставни владар. Лично ја мислим да ако се задржао дуже на бугарском престолу, историја Бугарске би кренула другим током,“ тврди истраживач.

• Уједињење Бугарске – реална историјска легенда

Успех Уједињења потврђен је у Бугарско-српском рату из 1885. године, али је донео и велике изазове за бугарске политичаре с краја 19. и почетка 20. века. Они су, према речима проф Илчева, упали у нешто што он назива „ујединилачким синдромом.“

„Сваке године 6. септембра причамо о томе колико је важан овај датум и он је заиста значајан. Међутим, Уједињење је, поред свих позитивних страна, донело и неке негативне последице, не за Бугарску као државу него у свести политичара, оних који управљају земљом. Уједињење је подстакло политичаре да крену ка Македонији. Занимљиво је да они уопште или скоро уопште не говоре о Тракији. Сматрали су да у Македонији треба урадити исто што су урадили у Источној Румелији, заборављајући да 1885. године 70% становништва Источне Румелије чине Бугари хришћани. Док у Македонији, према најоптимистичнијим бугарским статистичким подацима, живи око 55% Бугара. Није случајно што се у париским ресторанима крајем 19. и почетком 20. века појавило јело „македонска салата“ – салата од свакојаког поврћа,“ подсећа проф. Илчев.

Бугарски политичари почели су да причају о аутономији Македоније у нади да ће се поновити сценарио припајања аутономне Источне Румелије. Међутим, нико од тадашњих суседа Бугарске на Балкану, ниједна од Великих сила у Европи није у појам „аутономија“ улагала исти смисао који је улагала Софија, истиче истраживач. Суседи Бугарске су изненађени брзим територијалним ширењем Бугарске, тек шест година након њеног ослобођења од Турака. Управо из тог разлога су против идеје да ова млада држава тражи брзо национално уједињење. Цена овог ујединилачког синдрома плаћена је у Балканским ратовима и Првом светском рату. Стога нас професор Илчев позива да када читамо лекције историје, чак и оне најуспешније, увек да на то гледамо с дозом хумора, да под глазуром тражимо и чисто људске димензије прошлости, размишљајући и о пропуштеним алтернативама.

Аутор: Иво Иванов

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: БТА, bulgarianhistory.org, Регионални историјски музеј – Пловдив, архива

Прочитајте још:

• Гаврил Крстевич омогућио мирно уједињење Бугарске

• Специјална изложба у Пловдиву чува успомену на славни дан Уједињења Бугарске

• Жене и симболи Уједињења