Неколико дана пре почетка нове школске 2024-2025. године појавила се идеја о потпуној забрани мобилних телефона у школама. Главни разлози за овакву одлуку су слаб школски успех, расејаност ученика и, пре свега, погубни утицај на дечју психу, али и агресија која је у све већем порасту. Иначе, према важећем закону о образовању, коришћење мобилних телефона током наставе није дозвољено, али ученици ову одредбу масовно не поштују. Зато је једина ствар која би младе могла да удаљи од „омиљених уређаја“, бар док су у школи, управо забрана њиховог коришћења.

Неке школе у нашој земљи, које су на локалном нивоу већ донеле такву одлуку, бележе позитивне резултате – агресија међу децом се смањила, а она су почела да међусобно комуницирају уместо да гледају у своје уређаје. Педагози у тим школама примећују да су ученици чак почели да играју помало заборављене игре из не тако давне прошлости. Добри примери у том правцу долазе и из неких европских земаља, као што су Француска и Италија, где су такође присутни позитивни резултати забране мобилних телефона у школама.

Бројни су и противници ове идеје који сматрају да ће забрана употребе телефона у школи погоршати ситуацију. Антоанета Василева из Центра за безбедан интернет и Асоцијације „Родитељи“ мишљења је да ће деца наћи начин да заобиђу забрану, па је боље да се уређаји прикупе од ученика на почетку часа. Према речима Василеве, то је начин да деца науче да морају имати меру, као и да схвате где су границе, а осим тога, телефони се понекад користе и у наставном процесу. У том смислу постоје и позитивни примери из образовне праксе. Има учитеља који користе паметне телефоне када желе да допру до старијих ученика и натерају их да прочитају одређене текстове.

Питање је, која је мера и где треба поставити границе, јер су психолози и медицински стручњаци категорични у ставу да уређаји доводе до зависности. Њихово дејство је исто као код наркотичких супстанци. Стручњаци већ дуже време упозоравају да видео игрице изазивају повећање допамина, слично као код стања до којег доводи употреба амфетамина и других супстанци. А управо стимулисање допамина доводи до зависности.

Код игрица, које су основни разлог због којег малишани желе да поседују телефон, стремљење ка сакупљању поена и напредовању кроз нивое игре непрестано активира допаминске неуроне код играча. Када се ослободи под дејством обећања о награди, допамин децу чини подложнијом искушењима са екрана због чега за њега и остају прикована, а свака родитељска интервенција доводи до нервних испада, па чак и агресије, јер деца као да губе реалну представу о стварности. Тек тада родитељи почињу да се питају да ли је тај процес невероватна забава за њихову децу или свесна комерцијална манипулација креатора компјутерских игрица. Зависи од угла посматрања, зар не? Али је чињеница да се све више родитеља у Бугарској, као и широм света, суочава са овим проблемом, обично када је већ прекасно и деца упадну у неконтролисане нервне кризе, сличне онима код зависника од дрога. „Деца испред екрана“, већ зависна од уређаја и игрица, немају контроле над својим емоцијама, изолују се и све теже комуницирају и са родитељима и са вршњацима. У Бугарској, овај проблем постаје све израженији, јер је у друштву још увек уврежено мишљење да деца постају паметнија играјући се са смартфонима од ране доби. А ако родитељи користе савремене технологије, деца такође ову навику доживљавају као потпуно нормалну. Због тога, отпор према уклањању мобилних уређаја из школа у Бугарској вероватно неће ослабити док не буде проведена озбиљна стручна анализа користи и штете које произилазе из дигиталних технологија.