Кад се пушка претвори у фрулу – Константин Златев и његова уметност с поруком мира

Неизвесност у којој се налазила Бугарска, али и страст према пењању натерали су пре 27 година Константина Златева да с ранцем на леђима и 3.000 долара у џепу крене ка остваривању дугогодишње жеље – да савлада један од врхова у америчком националном парку Јосемити у држави Калифорнија.

„Одлучио сам да останем јер сам желео да наставим да се пењем и развијам у тој средини. Пењање тамо се умногоме разликује од пењања било где у Европи. У питању су гранитни врхови покривени изузетно глатким пукотинама и мораш знати како да се крећеш по њима. У Европи имамо кречњаке и гранитне стене на којима ћете увек наћи где да се ухватите,“ прича о изазовима с којима се суочава један пењач Костантин Златев.

Власник фирме за одржавање дрвећа био је једна од првих особа које је упознао захваљујући својој страсти према пењању. Константин је почео да ради код њега како би зарадио за квалитетну пењачку опрему. Убрзо након тога, међутим, одлучио је да покрене властити бизнис:

„Живећи међу пењачима, дошао сам на идеју да оснујем компанију за производњу спортске и планинарскe опремe. Први прототипови су сашивени у Бугарској након чега су увезени у САД. У том процесу сам, међутим, схватио да ми је потребна озбиљнија обука за дизајн. Одлучио сам се за индустријски дизајн и дуго времена сам радио као компјутерски дизајнер. У једном тренутку сам радио и на неколико пројеката НАСА – развијао сам сателите приватне компаније с којом је радила америчка свемирска агенција. Сателити је требало да 24 сата снимају и преносе на Земљу.“

Константин се уметношћу почео бавити због искуства на пољу индустријског дизајна, који га није чинио срећним и испуњеним. Тако се посветио његовом модерном правцу.

Међутим, дошла је пандемија коронавируса, а уметност је била једна од сфера које је она највише погодила. Број наруџбина је драстично опао, да би у једном тренутку потпуно нестале. Тако је и с Константином, који признаје да више од две године није добио ниједан имејл.

„Иако су то биле тешке године за нас у смислу породичних губитака – преминуо ми је отац, као и мајка моје супруге, оне су нам упркос томе пружиле могућност да преиспитамо свој живот и то куда идемо. Остали смо заглављени у Пакистану, одакле ми је супруга, и три месеца смо провели у тој земљи, јер су све границе биле затворене. Али ја сам и на томе био захвалан, јер смо тако имали прилику да нешто више времена проведемо с њеном породицом, с којом смо се иначе виђали само по неколико дана. Првом приликом дошли смо у Бугарску где смо за девет месеци одсели код мог оца. Тренутно смо у Габрову, јер су моји родитељи живели овде, у једном месту близу града. Другачије речено, ма колико ужасна била пандемија за неке људе, она нам је помогла да убрзамо одлуку да се вратимо у Бугарску.“

Скоро све у мојој каријери сликара и вајара почело је у Америци, каже за Радио Бугарску Константин Златев. Интересовање за његове радове показују колекционари савремене уметности у Њујорку и Сан Франциску. Данас, живећи близу географског центра своје домовине, Константин наставља да ствара и шаље поруке мира захваћеном сукобима и насиљем свету. Као контра-пункт све већем броју инцидената у којима млади недужни људи страдају у случајним пуцњавама на јавним местима широм САД, бугарски уметник користи оружје да би створио нешто супротно ономе за шта је оно намењенo. Тако су се појавиле две фруле које је направио од две ловачке пушке.

„Роботизоване инсталације које сам направио чини шест пушака. Сама израда инсталације је доста компликована, па је потребно нешто више времена – најмање годину дана. Оружје поседује један веома снажан и заводљив језик, који проистиче из његовог савршенства. Деактивирајући оружје и мењајући његову функцију, желим да исти тај језик савршенства искористим да бих показао да можемо да уложимо своје напоре у нешто друго. Примећујем да ми, људи, користимо своје најбоље ресурсе да бисмо направили оружја. Међутим, модерна оружја више нису толико једноставна као она која ја користим у свом раду. Јер један нуклеарни рат се не може упоредити с Руско-турским ратом из 1877-1878. г, након којег можеш да наставиш да обрађујеш земљу и живиш нормално. Док би нуклеарни рат заувек уништио све,“ закључио је Константин Златев.